Gosti na blogu

Muke po Majdi

Rano zimsko, sunčano jutro. Opasana keceljom posutom ružama u nijansama od bledo roze skoro bele, preko zagasite roze, golubije sive i bebi plave, svetlo maslinasto zelene i jasnih debljih crnih linija koje celoj slici daju utisak vitraža, keceljom kupljenom u Glazgovu u Čajdžinici koju je projektovao čuveni Čarls Renije Mekintoš; stojim u svojoj ne velikoj kuhinji ispred pirgavo sive radne površine na kojoj se pod belom lanenom krpom sa dve crvene pruge već odmara i polako deblja šest jufkica, okruglašnih, mekanih i toplih kao moji obrazi.

Za koji trenutak svaku od njih ću uz malo brašna rukama razvući u ne tako savršen kurg u procesu nastanka „ičli ekmek-a“ ili „turske kalcone“ kako to zovu moji sinovi.

Na vatri plinske ringle u velikom aluminijumskom tiganju, za hotelske i restoranske kuhinje, jer se podrazumeva da više nema velikih i ješnih porodica pa se kućno posuđe sada pravi za malo njih i male obroke, sasvim slučajno nađenom u Metalčevoj radnji u Aleksincu, krčka se tanko sečeni praziluk – na diku i ponos domaćice i njenog umeća; krupno sečena tamno zelena mlada blitva čeka svoj red.

Upijam miris, a noge mi greje rerna koja se zagreva da bi spremno prihvatila i završila naš prvi jutarnji zalogaj. Sipam blitvu na praziluk mešam pa solim. Solim uvežbanim pokretom, sa uživanjem zahvatajući između palca, kažiprsta i srednjeg prsta iz porculanske posude na kojoj ispod ljubičastog ladoleža piše SOL, posude koju je moja mama donela davnih 60’tih sa puta po Bugarskoj.

Dok mi paška sitna morska so prolazi kroz prste nije mi isti užitak niti isti osećaj kao kada solim tuzlanskom kamenom solju, morska i kada je sitna nekako je grublja, rastresitija, oseća se pod prstima kao zrna peska, tako i pada po blitvi koja se od maslinovog ulja cakli na svetlosti sijalice iznad šporeta.

Taj sjaj čini zelenu boju još tamnijom i intenzivnijom, a kada u zelenu harmoniju dodam domaći crveni pinđur „jeftini“ likovni trik svake kuhinje ponovo čini svoje. Na kraju lomim komade bele, meke, guste fete koji padaju po crveno-zelenoj osnovi i stvaraju zanosnu sliku.
Razvlačim mekane i podatne jufkice, polako i pažljivo da se ne bi napravile rupice, na svaku stavljam fil, preklapam ih i pažljivo poslastičarskom lopaticom prebacujem u pleh. Liče na ogromne zatvorene školjke, mažem ih jajetom dodajući im žutu glazuru, posipam susamom i šaljem u toplu rernu koja ih željno iščekuje.

Gotove ih pokrivam vlažnom krpom ne bi li se opustile posle napetosti pečenja, odmorile i odmekle. Krpa se polako suši uz oblačke pare koja lebdi nad plehovima, a ekmeci lagano ali sigurno popuštaju. Još tople, ali ne vruće ređam ih na debelu žućkastu drvenu dasku kupljenu ne toliko davno u budimpeštanskoj Ikei.

Cela kuća miriše na sveže testo, na blitvu, miris koji meni znači toplotu i sigurnost doma. Uskoro će jedan po jedan muškarci iz ovog doma ustajati i silazeći niz stepenice kao stampedo narušiti mir koji u ovom momentu vlada u usnulom domaćinstvu. Vodiće ih nos i prazan stomak pravo do ne velike kuhinje i zasita velikih ičli ekmeka.

Skidajući svoju kecelju sa Mekintošovim ružama, kačeći je na žutu kukicu nalepljenu na žuta vrata kuhinjskog frižidera po stoti put razmišljam o tome kako bih morala da donesem odluku o promeni načina svoje ishrane i otarasim se stečenog klimakteričnog viška kilograma.

I po stoti put odlažem tako važnu odluku jer ne znam kako da privolim sebe da ne razmišljam o hiljadama novih ukusa i mirisa koji me čekaju i mame, kako da odolim iskušenju da isprobam svaki novi recept koga se dokopam, kako da prekinem da kupujem i čitam kuvare kada je i sam veliki Ibzen rekao da su kuvari najbolje knjige na svetu, kako da se odreknem nečega što je oduvek bilo veoma važan deo mog života, nečega što me nikada nije razočaralo i nikada nije podbacilo u pokušaju da me uteši i učini srećnom.

Odgovore po stoti put nisam pronašla. Traženje sam ostavila za neki drugi put.

autor i foto: Majda Sikošek

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Leave a Reply

Your email address will not be published.