NASA bi da nas nasanka!

Bila sam klinka, desetak godina, kada sam babu zatekla u kuhinji da sedi za stolom i – pegla. Gledam i ne verujem, ali sam prećutala. Onda je ponovo vidim kako čisti šargarepu, secka luk i slično a sve – sedeći. Postavila je na dohvat ruke materijal i pribor.Tu već nisam izdražala pa je pitam kako može da radi dok sedi. I zašto?

Odgovor na to ključno zašto (i u životu) dobih odmah: “Eh, dete moje, kad god možeš čuvaj noge, najgore je stajanje u mestu”. I da znate da je bila u pravu: kod svih osoba čiji posao zahteva stajanje u mestu vremenom stradaju noge, pojave se otoci, proširene vene, bolovi i svašta nešto. Cirkulacija na nuli.

Ovog iskustva (a nije da se nisam pridržavala njenog saveta kad god sam mogla) setih se pre izvesnog vremena kada je NASA objavila konkurs : da ležite, 24 sata u krevetu 70 dana, bez ustajanja, “osim kada je potrebno da ispitanik obavi određene testove kao što su oni na astronautima tokom bestežinskog stanja ili tokom leta u svemiru”. NASA je obezbedila i specijalne tuševe a vama su ugrađeni “kateteri i kesice”. Za to sledi i apanaža od 18.000 dolara.

E, tu leži caka i to me zaintrigira. Ta sumica mogla bi da reši neki od mojih problema. Na primer, stan. Onako, skroman, ali konačno moj. Ili da krenem u sopstveni biznis, ili da deci dam za njihov budući stan, za kredit. Mogla bih konačno da obiđem one silne svetske lepote.

I u tom maštanju probudi se prva iskra sumnje. A kako bih se osećala posle 70 dana neprekidnog ležanja. Ju, pa to više ne bih bila ja nego telo bez mišića, snage, energije i ko zna šta bi se za to vreme nakarikalo. O psihi da ne govorim. Zombi. Shvatim da bi mi trebala čitava godina napora i lečenja da se vratim u normalu (ako se vratim) i pare bi otišle na doktore i lekove.

Izvor fotografije : shkola3-bgr.narod.ru

Ustanem iz kreveta, uradim par laganih vežbica, prošetam i kažem samoj sebi: Baš si luda! Ovo niko normalan ne bi ni razmatrao a kamoli pristao. Ali, onda, opet pomislim koliko ima nesrećnika koji bi  tako nešto ipak uradili, jer ne vide drugi izlaz. Koliko je onih koji bi da učestvuju u Nasinom eksperimentu pa još i da se hvale. A koliko onih koji i za mnogo manje para prodaju svoje telo i što je kudikamo gore, dostojanstvo.

Na kraju sam pobesnela. Za takve i slične eksperimente troše se milijarde dolara i ko je jedan obični, mali čovek na zemlji, da ne kažem u Srbiji da to spreči i kaže i Amerikancima i Rusima i ostalima da nahrane gladnu decu ovog sveta. Još nam ispostavljaju cenu po jedinki : 18 000 dolara. Toliko znači vredimo bogatima i moćnima koji ne znaju šta će od para i bolesnih umova.

Nažalost, ne sumnjam da će biti zainteresovanih.

IZVOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE : guardianlv.com