Dežurna čula

Od obećanja do diplome

Ima dana kada mi Slađa baš nedostaje…I uglavnom je to kada sam tužna, razočarana, besna, usamljena, izigrana; kad ne mogu realno da sagledam čitavu sliku iako mi neprestano titra pred očima; kad nisam sigurna kako da odreagujem i da li da malo „povučem ručnu“ ili da izgovorim to što mi pritiska misli i kotrlja se na jeziku. Bilo je mnogo takvih situacija, dana, možda čak i cela poslednja godina.

Nedostaje mi i kada se nanižu trenuci od kojih zastaje dah, kada poželim da radost, ushićenje i misli sa nekim podelim.

Mislim da mi je najteže kada mi se srce ispuni ljubavlju i ponosom zbog ličnih uspeha njenih devojčica Maje i Milice, a ona ih nije dočekala. I zato danas, kada je tako mnogo razloga za slavlje, plačem i ne mogu da prestanem. Milica je danas diplomirala. Tako mnogo radosti. Tako mnogo tuge.

Sećam se kako je Milica nakon godinu dana pauze po završetku srednje škole, na Slađino insistiranje, upisala studije. Zaječar je bio logičan izbor, biće zajedno, ekonomičnije je, a i mama će je držati na oku ako počne da zabušava. Milica, uvek vedra i nasmejana, nije nikada bila loš đak, ali joj je bilo potrebno malo ubeđivanja. Međutim, studije je shvatila ozbiljno i već naredne godine na Svetosavskoj akademiji dobila je nagradu kao najbolji student. Ponos se prelivao iz svakog Slađinog osmeha, pokreta, gesta. Baš kao i kad je Maja diplomirala.

Ubrzo posle toga stvari su krenule po zlu i već je narednog Svetog Save bilo jasno da Slađa neće spojiti ni ceo mesec. Otišla je željna svojih devojčica, ne dočekavši da izrastu u mlade žene, ni da Milica završi višu školu, ni da se Maja zaposli.

U međuvremenu je na svet došla Dunja, jedna medena pahiljica, sa krupnim okicama i vragolastim osmehom, satkana od ljubavi i sna. Život uvek pobeđuje, sreća nadvladava, ali tiha tuga ostaje.

Iako je majci obećala da će da završi višu školu, Milica je ipak rešila da nastavi studije. Roditeljstvo je nije omelo. Kao kruna njene upornosti stigla je i diploma fakulteta.

Sedeli smo danas ispred fakulteta i čekali lepe vesti, dok je Dunja, još nesigurnog koraka, u predivnoj čipkanoj haljinici, pokušavala da probudi psa koji je dremao u hladovini.

Kad se Milica pojavila, razvučenog osmeha, ali suznih očiju, emocije su se uskomešale. Ponekad su radost i tuga neraskidivo povezane. Znam da bi Slađa danas plesala od sreće i novčanicama kitila svirače. A možda to i čini…na nekom boljem mestu.

Dunja, Milica i Marko

naslavna fotografija: videoblocks.com

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

4 Comments

  • Marina Majska

    Čini, čini! O, Bože, kakav je to blagoslov što si je ti imala i što njena deca imaju tebe. Što te mi imamo takvu, dobru, nežnu, brižnu!

  • Negoslava

    Zasuzih.
    Divna oda prijateljstvu. Topla i nežna. Tužna već i mora da bude.
    Čestitke za diplomca.

  • Suzana Stamenković

    Zahvaljujem u Micikino ime 🙂 Bilo je mnogo divnih događaja, neopisivo srećnih, pre svega rođenje Dunje, ali su svi oni protkani i tugom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *