I to je Srbija

Ovde su odavno prošli svi vozovi

Čekajući besna, ozlojeđena, pa i ponižena, voz iz Zaječara koji će pedesetak putnika konačno uspeti da preveze 80 kilometara, koliko su udaljeni gradovi koje podjednako smatram svojim domom, pomislila sam kako sam putujući ovom prugom otkad znam za sebe sigurno potrošila godine klackajući se vozom.

Istok Srbije i dalje je srpski Sibir, gde se živi i radi kao po kazni. Ovde su ostali samo bolesno nostalgični, kao što sam ja, oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da se odvoje od zemlje na kojoj su odrasli i oni koje ne dotiču problemi malih ljudi.

A na ovoj pruzi se, evo, već decenijama ništa nije promenilo. Ili bar nije nabolje. Elektrifikacija nas je odavno zaobišla, o modernizaciji ili pristojnijim vozovima nema ni reči. Čak je i brzi voz, ili “plavi voz”, kako smo ga zvali, koji je nekada saobraćao na relaciji Prahovo – Zaječar –Beograd, davno ukinut, a umesto njega saobraćaju takozvane “šveđanke”, nalik nekadašnjim trolejbusima.

Sećam se da sam u ranom detijstvu nekoliko puta godišnje, obavezno u proleće i u jesen, kada je trebalo obnoviti garderobu za predstojeću sezonu, putovala sa roditeljima “plavim vozom” za glavni grad. Meni maloj sve je izgledalo čudesno, i da pijuckam sok u vagon restoranu, i da radoznalo razgledam putnike u drugom razredu (koji je u poređenju sa sadašnjim vozovima na timočkim prugama bio čist luksuz), i da se u prvoj klasi baškarim u sedištima plave boje i ređam igračke na stočiču ispred sebe, dok me stjuardesa (da, bilo je i toga) poslužuje slatkišima.
Više se i ne sećam kada je brzi voz ukinut i kada se prugom od Majdanpeka više nije moglo dalje, ka Beogradu.

Sa polaskom u srednju školu put me je vodio na suprotnu stranu, prema Zaječaru i Knjaževcu, a potom s početkom studija, do Niša.

Bila su druga vremena, a ja mlada i puna života, tako da mi nije smetalo da putujem malim trolejbusom, “kaubojcem” i tek ponekad putničkim vozom sa kupeima. Bilo je uvek nas puno mladih koji smo neprestano nešto pričali i šalili se, tako da, koliko god putovanje trajalo, to za nas nije bio problem.

Čak smo u vreme najveće inflacije moj suprug i ja, dok smo studirali u Nišu, jedva uspevali da uđemo u voz na Crvenom krstu ili Panteleju. Čvrsto rešeni da 1993.godine ne propustimo Gitarijadu, u Zaječar smo doputovali u stočnom vagonu, u mrklom mraku, gotovo bez vazduha, sa još stotinak ljudi, sedeći na džakovima paprika. Bilo je to užasno vreme, ljudi su putovali bez karata jer im je vrednost od početne do krajnje stanice više puta devalvirana, a vozovi su bili nalik onima u Indiji, prenatrpani i preopterećeni. Pa, ipak, bili smo mladi i na to smo zaboravljali čim kročimo na železničku stanicu.

Kada smo se konačno skrasili u Zaječaru i dobili decu, putovanje vozom u Majdanpek, kod babe i dede, za Aleksandra i Filipa bila je prava avantura. Tada su usputne stanice još bile koliko toliko uređene i otpravnici vozova su nam veselo mahali, baš kao u njihovom omiljenom crtaću “Tomas I drugari”.

Radovali smo se kada su trolejbuse i putničke vozove zamenile “šveđanke”. Vozovi su bili plavi, mali, pristojni i čisti. Nije dugo potrajalo. Nisu održavani, pa su propadali…Očigledno konstruisani za svežiju klimu i ravan teren, počeli su da se kvare, a na letnjim vrućinama da sve teže funkcionišu.

Železnički čvor u Zaječaru dobio je pre nekoliko godina i nekoliko garnitura crvenih ili “ruskih vozova”, ali oni saobraćaju ka Nišu. Otkad je Aleksandar pošao na fakultet, često smo na toj relaciji. Za razliku od “šveđanki” oni su daleko pristojniji, komotniji i imaju klimu. To i nije baš tako utešno ako je za relaciju od 110 kilometar potrebno čak tri i po sata.

Oni koji vole vozove ili su prinuđeni da njima putuju davno su naučili da putovanje uopšte nije brzo, ni idilično, a da je red vožnje često fleksibilan. Na povremena zakašnjenja od pola sata više niko i ne obraća pažnju. Ali kad to postane praksa, i kada više niste sigurni da li ćete i kada stići tamo gde ste naumili, to više nije prijatno, pa ni bezbedno. Upravo se to nama desilo.

U petak smo Filip i ja krenuli na vikend kod mojih. Voz je sa zaječarske stanice krenuo na vreme, ali je već od prve naredne počeo da posustaje. Pregrejavao se, pa su kondukter i mašinovođa morali neprestano da ga hlade. Stajali smo često kako bi u hladnjak sipali vodu iz plastičnih flaša. Putovanje do Bora se baš odužilo. Od Bora je već gušća šuma i veća nadmorska visina, tako da u kasno popodne više i nije tako toplo, pa smo u Majdanpek stigli samo sa 50 minuta zakašnjena.

To nije bilo dovoljno nadležnima da reaguju, kao ni to da se nedavno zapalio voz koji saobraća na relaciji Niš – Zaječar. Sve što je južno od Beograda za glavešine ne postoji.

Da je tako uverili smo se u nedelju popodne. Voz iz Zaječara, koji se vraća nazad po prijemu putnika, kasnio je skoro sat i po. Već po polasku sa majdanpečke železničke stanice videlo se da nešto nije u redu i da će se naše putovanje završiti pre dolaska na odredište. Motor se pregrejavao do usijanja. Ni stalno dolivanje vode u hladnjak više nije pomagalo. Usred divljine, van nastanjenog mesta, u vozu je počelo da se dimi i da šiklja voda sa svih strana, pa i sa plafona.

Putnici, uglavno srednjoškolci i studenti, uspaničeni. Voz na ler kreće unazad i zaustavlja se u tunelu.Kao u horor filmovima koje sam volela kao klinka. Kondukter i mašinovođa uspevaju da ga zaustave, a potom i odguraju unazad do prve stanice, Vlaola. Tu nam saopštavaja da kvar ne može da se popravi jer je pukla cev koja dovodi vodu do hladnjaka i da će po nas doći voz iz Zaječara. A to će potrajati!

Noć pada i u brdima postaje hladno. Konačno nakon dva sata dolazi drugi voz i mi iscrpljeni, gladni i smrznuti nastavljamo put. U Zaječar stižemo u ponoć. Tačno 7 sati od dolaska na majdanpečku železničku stanicu. Za to vreme bismo avionom stigli do Amerike!

Hoće li neko snositi odgovornost što neispravni vozovi saobraćaju timočkim prugama i što je u svakom trenutku ugrožena bezbednost putnika? Može li se nadokanditi izgubljeno vreme, zabrinutost , iscrpljenost, maltretiranje?

Da li je nekog u Srbiji uopšte briga? Zar su ljudi u istočnoj Srbiji građani drugog reda?

Dok svakodnevno slušamo priče o brzim prugama i vozovima koji će od Beograda do Pešte stizati za neko kratko vreme, mi u Timočkoj krajini nemamo ni elektrificiranu prugu.

Obradovala nas je vest da je otpočela rekonstrukcija deonice od Požarevca do Majdanpeka, kako bi vozovi opet išli do Beograda. Kažu da će na leto biti uređeni deo pruge do Bora. Upućeni tvrde da je to zbog očekivane prodaje RTB-a Bor Kinezima, koji će želeti da rudu prevoze na najjeftiniji način – prugom.

Mediji su ovih dana objavili da su se Japanske železnice izvinile putnicima jer je voz na relaciji Tokio-Cukube dva puta za pola godine krenuo 25 sekundi pre predviđenog vremena.

Nama, koji smo u Zaječar stigli sa višesatnim zakašnjenjem, niko osim konduktera nije rekao ni reč. Niti to Železnice Srbije, ili kako se već zove neko od njihovih brojnih izmišljenih preduzeća, to tangira.

Ovde su očigledno odavno prošli svi vozovi….

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

4 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *