Povratak na Santorini, 22.deo
Tri od 18, kao naslikanih sela na Santoriniju, nemaju vodovod. To su Imerovigli, Pirgos i Megalohori. U ostalima, koji su u priobalnim delovima ostrva ili ne toliko gusto naseljenim mestima, mreža cevi za snabdevanje ovom pitkom tečnošću postavljana je godinama, pa je završetak radova okončan 2010.godine. To praktično znači da svaka kuća ili hotel ispod ili pored temelja imaju iskopan rezervoare u koje se doprema voda nekih od snabdevača koji poseduju sopstvene cisterne.
Snabdevači su uglavnom ljudi koji su na svojim posedima imali izvore, ne pitke, već vode za širu potrošnju, tako reći tehničke. Takvih je na Santoriniju petnaestak.
Jedan od njih je Frančesko, tridesetogodišnji momak iz Fire, koji ima svoju cisternu i snabdeva hotele i malobrojne kuće u Imerovigliju. Pre pet godina angažovao je geologa koji je na njegovom posedu u Karteradosu izbušio 4 arteska bunara, dubine 70 metara. Kaže da ga je to koštalo 5000 evra. Francesko je nalazišta opremio pumpama, izgradio ogroman bazen u koji staje 150.000 litara vode, kupio cisternu zapremine 12.500 litara i otpočeo biznis.
Frančeskov radni dan tokom leta traje i po 18 sati. Osim sela u kojem sam snabdeva još Firostefani i deo Fire. Imerovigli za jedan dan potroši 4.000 kubika vode. Frančeskova cisterna dovljno je za omanji rezervoar nekog hotela, što znači da prosečan hotel sa 8 soba, 12 đakuzija, kuhinjom i barom, kupuje cisternu vode dnevno.
Voda se od cisterni do rezervoara doprema zelenim PVC cevima prečnika oko 5 cm. Dužina cevi je od 150 do 300 metara, što zavisi od udaljenosti rezervoara. Mnogi hoteli već prilikom zidanja postavljaju priključke za creva pa je olakšano dopremanje vode.
Cena vode za hotele po metru kubnom je 3,6 evra, odnosno 45 evra po cisterni. Domaćinstva za cisternu vode mesečno, jer je to sasvim dovoljno, plaćaju oko 30 evra. Postoje i domaćinstva u udaljenijim mestima u Akrotiriju do kojih nije izgrađen vodovod pa oni plaćaju višestruko više, pa čak i oko 100 evra mesečno.
Barba Artemis kaže da su ostrvljani ranije za piće koristili kišnicu.
“Zbog toga, a i zbog jakih vetrova na ostrvima oblasti Kiklades, krovovi na kućama nisu ravni ili pokriveni crepom. Ako dobro zagledaš, na svakom od njih ovalni deo krova završava se kanalom koji je direktno sprovodio kišnicu u rezervoare koji su služili samo za sakupljanje vode. Kišnica se pila, sa njom se kuvalo, kupalo i uvek se tokom leta štedelo”, objašnjava moj domaćin.
Danas se na Santoriniju pije samo flaširana voda a paket od 6 flaša zapremine 1,5 l košta nešto manje od 2 evra. Mi pijemo “Dios” sa drečavo zelenim poklopcem, 12 flaša dovoljno nam je za 3-4 dana.
Flaširana voda se obavezno koristi i za kuvanja mahunastog povrća (pasulja, graška) jer je voda iz cisterni puna gvožđa i teških metala. Sećam se kako sam nekada davno kuvala pasulj celo popodne i bila ubeđena da je kvalitet zrna kriv za to. Kada sam postala stara kuka, kako ovde mornari kažu, fasolada iliti pasulj bio je kuvan za sat i po vremana. Dugo sam bila na kopnu, pa sam na to zaboravila, tako da sam po dolasku na Santorini barba Artemisu poslužila nedokuvan grašak sa piletinom, ali je on bio suviše učtiv da bi mi prigovorio.
Kao ostvrljanka, jer se tako osećam, odaću vam još jednu tajnu. Ako vas put nanese na Santorini kosu nemojte pratri vodom iz cisterni, jer od frizure i volumena neće biti ništa, ne pomaže ni regenerator. Koristite flaširanu.
Autor: Suzana Spasić Stamatelatos
naslovna fotografija: Santorini View
