Povratak na Santorini, četvrti deo

Mislim da sam do ideje kako da nazovem trenutno radno mesto došla malopre, jer sam po izlasku iz kuće naletela, odmah na pragu, na končić sa azurno plavim slonom i onom plavom kuglicom sa okom, protiv uroka, ostatak neke iskidane narukvice. Na stolu je neko ostavio od išaranog papira mali brodić, te mi se, dok sam uživala u prvoj jutarnjoj kafi javila misao – Morska staza slonova! Možda može i Morski put slonova!

Inače, davno sam gledala odličan, stari holivudski film “Staza slonova”, snimljen u Africi, sa izuzetno popularnim glumcima. Ne mogu da se tačno setim koji su to bili, možda Liz Tejlor i Barton, ili tako nešto. U svakom slučaju, odličan klasik! Posto je velika kuća nekog od belih robovalasnika, koji su najčešće bili kradljivaci krzna ili blaga, sagrađena na vekovnoj stazi krda slonova, koji su njome išli ka rekama, bez obzira na izgrađene visoke zidove, oni je na kraju ruše I nastavljaju, naviknuti da i dalje istim putem idu na pojilišta.

Nazvala bih je i morska, jer se i brodić tu stvorio slučajno, na stolu. Pa beskrajno plavetnilo mora, u koje gledam svakog sekunda provedenog na stazi, ima svoju ulogu u mojim inspirativnim pričama! Moj putić, postojan vekovima na Kalderi, svojom mističnošću, privlači danas, neke druge glumce. Posetioci, uglavnom nasmejani zbog krajolika koji izaziva uzdahe oduševljenja, besciljno hodaju u potrazi za nečim što nisu do sada videli ili za nekim sa kim mogu podeliti trenutne impresije o mestu na kome su. Svi oni su prirodni glumci scenografije koju je sama priroda izvajala.

Barba Artemis kaže da se prva erupcija vulkana desila bar pre 3000 godina pre Hrista, da je negde na početku 16.veka ostrvo poprimilo ovaj prstenast oblik, te da je 1921.godine bilo vulkanske erupcije, kao i 1940. godine, koja je bila i poslednja zabeležena aktivnost Ifestia. Onda se 1956. godine desio jak zemljotres, kada je veći deo kuća građenih na obodima ostrva, nestao. U nekom davnom , davnom periodu, ostrvo se zvalo Thira, po nekom poznatom kralju osvajaču Thirasu. Neke 1800. godine Venecijanci i Feničani ga nazivaju Santa Irini – Sveti mir, te se nesto kasnije to menja u Santorini, koje ostaje sve do danas. Ime je možda poteklo i od gusara koji su u brojnim ostrvskim pećinama mogli da skrivaju blago.

Deluje kao božija svetinja, a istovremeno smiruje emocije šetača, što se za mene ne bi reklo! Morska staza slonova je počela da živi u meni od trenutka kada sam ušla u kuću barba Artemija, a da toga nisam ni bila svesna. Slonovi su dugovečne životinje, pamćenje ih dobro služi, pa verujem da će iz moje glave isplivati još dosta potisnutih uspomena.

autor: Suzana Spasić Stamatelatos

fotografije: lična arhiva i travelstyle.gr