Povratak na Santorini, jedanaesti deo

Svi turisti koji dođu na Santorini i borave u najluksuznijim hotelima Imeroviglija, svejedno iz kod dela sveta su, bar jednom svrate u jedini, dobro opremljeni supermarket u selu, “Nisi”, odnosno “Ostrvo”.

Vlasnici su moji prijatelji Dimitris-Taki Kapellakis, koji je na ostrvo došao iz Agrinija, zapadnog dela Grčke i Debra Brooks Kapellakis, Amerikanka iz Ajove. Imaju troje dece; Mariju, koja sada ima 25 godina, tri godine mlađeg Jorgakisa i sedamnaestogodišnjeg Majkla Džona, odnosnoi Mihalo Janisa.

Debra, Dimitris, Marija, Jorgakis i Mihalo Janis

Naše druženje počelo je 1998. godine kada su Jorgakis, kako ga ja i dan danas zovem, i moja starija ćerka zajedno pošli u vrtić u Firostefaniju, takođe selu na obroncima Kaldere. Mihalo Janis i moja mlađa ćerka još nisu bili ni rođeni. Kako ih je Debra svakog dana vozila i vraćala iz vrtića, kao i Mariju , koja je tada već išla u II razred, popodnevna smena čuvanja dece bila je moja. Svašta se tu dešavalo. Marija je bila znatiželjno, ali mirno dete, dok je Jorgakisu u svakodnevnim vratolomijama samo nebo bilo granica.

Ponovni susret nakon toliko godina ne može se rečima opisati. Toliko emocija! Marija se verila i radi na recepciji luksuznog hotela, govori perfrktno engleski i grčki jezik. Jorgakis pomaže ocu u supermarketu u prepodnevnoj smeni i u ozbiljnoj je vezi sa devojkom iz susednog sela. Dosta putuje tokom zime. Najveće i najinteresantnije iznenađenje za mene je Michael John, kako ga majka zove, odnosno Mihalo Janis, kao ga nazivaju ostrvljani. Onaj nestašni trogodišnjak izrastao je u šarmantnog i lepog mladića. Ima zelene oči, kosu boje šargarepe i pegice po licu. Poslušno mi donosi po 12 flaša vode svakog trećeg dana, a barba Artemija voli da razgovara i šali se sa njim. Ima devojku koja potiče sa Kariba u koju je do ušiju zaljubljen. Nosi flaše a kao da leti onim stepenicama putića, jer, kako kaže, leptirići mu ne daju mira.

Mnogo je zajedničkih uspomena sa ovom divnom grčkom porodicom, evo prisećam se jedne zgode sa decom. Zajedno smo, njih troje, moje dve devojčice i ja gledali film “Titanik”. Tv ekran je bio ogroman, plavetnilo dubokog mora fascinirajuće, kao i tužna ljubavna priča koja se odvijala pred našim očima. Nije ni čudo da se kaseta sa filmom vrtela celog tog leta, a našim popodnevnim projekcijama često je prisustvovao i mali Nikolakis, sada vlasnik hotela o kome sam već pisala. Kada se tog dana ispod balkonskih vrata, gmižući, pojavila stonoga, najduža koju sam ikada videla , svi smo vrisnuli i sa mekih jastuka na podu popeli se na krevet. “Jorgakis, ti si muško, isteraj je napolje!”, uzviknula sam bez razmišljanja. Tada je on neustrašivo sišao sa kreveta, uzeo reket od badmintona i polako je izgurao napolje. Podvig koji je tada učinio zaslužio je da bude ispričan.

Davno stečeno prijateljstvo sa Kapellakijem, jer ga svi zovu po prezimenu i Debrom, bogatstvo je kojim mogu da se pohvalim. Ovogodišnje viđenje i njegova rečenica:“Znam šta ćeš da radiš ovog leta!”, dovele su me na mesto o kome nisam ni sanjala. Ljubim ih svo petoro i uživam u kratkim, ali slatkim svakodnevnim viđenjima ovog leta.

autor: Suzana Spasić Stamatelatos