Povratak na Santorini, sedamnaesti deo

Kažu da je Santorini deo davno izgubljene Atlantide. Prvo je o tome pisao Platon. Govorio je o Atlantovim potomcima koji su stekli bogatstvo kakvo u mnogim kraljevstvima u prošlosti nije stečeno, niti će moći u budućnosti. Svaki kralj tog carstva ukrašavao je već ukrašeno i nadmašivao prethodnika koliko je to moguće, sve dok veličanstvenošću i lepotom svojih tvorevina nisu doveli dvor do savršenstva koje je zaustavljalo dah.

Neki naučnici tvrde da je Platon priču zasnovao na događajima kao što su erupcija Santorinija ili Trojanski rat, dok drugi tvrde da su mu inspiracija bili događaji iz njegovog vremena, kao što je uništenje Helikea ili neuspela atinska invazija Sicilije.

U srednjem veku ljudi su bili sigurni da je Atlantida zaista postojala, pa su čak verovali da je taj mistični kontinent stajao na mestu današnjeg Atlatskog okeana, te odatele i potiče ime – Atlantida.

Akrotiri je najjužnije selo ostrva u obliku prstena i prvi put se spominje u II milenijumu p.n.e. U rano neolitsko doba postaje civilizovana naseobina sa odvodnim sistemom, građevinama na više spratova i hramovima sa posebnim namenama. Postojala je soba rituala sa islikanim antilopama na zidovima i majmunima ukrašenim papirusom.

Kada je početkom XVII veka došlo do vulkanske erupcije i stvaranja cunamija visine 30 metara, lava i pepeo prekrili su taj deo današnjeg Santorinija. Kažu da su vulkan Thira i cunami odgovorani za kolaps Minoanske civilizacije.

Akrotiri je ponovo otkriven u drugoj polovini XIX veka ali se sa iskopavanjima i dobijanju današnjeg izgleda počelo 1967.godine. Ogromna količina lave i pepela, koju su otkopavanjem skidali sa objekata i predmeta, omogućila je sačuvanost naseobine i do danas, što se može i videti.

Jednom davno sam otišla u razgledanje iskopina i oduševila se očuvanošću stvari koje su bile u raznim sobama. Preovladavala je žuto-crvena boja zemljišta i svega što je bilo u objektima. Ulaznicu nisam platila jer je na ulazu radila moja poznanica. Kratko sam se zadržala jer mi je glavni cilj tog pretoplog, septembarskog dana bila jedinstvena Crvena plaža iliti Red bich, koja je u blizini nalazišta.

Osim arheološke naseobine na krajnjoj južnoj strani ostrva, u sklopu sela , nalazi se najposećenijik svetionik Grčke koji je izgrađen 1892, godine . Vidim ga sa terase na kojoj sam i tokom noći bez mesečine, glavni mi je orjentir gde završava ostrvo.

Aleksis, momak iz Pireje, koga sam ovde upoznala, danas odvozi turiste u razgledanje lokaliteta. Udaljeno je od Imeroviglija 19 km. Otvoreno je svakog dana od 8 do 20 sati, a ulaznica košta 12 evra.

“Destinacija je turistički popularna kada su oblačni dani ili duva vetar. Najzainteresovaniji su Amerikanci, Italijani, a po nekada odvezem i turiste iz zemalja istočnog bloka”, kaže Aleksis, misleći na Ruse, Čehe i Poljake koji odsedaju u njegovom hotelu. Aleksis radi svakog dana, pre podne, od 1. aprila do 1. novembra i plata mu je 1100 evra mesečno. Ovo navodim čisto radi poređenja sa našom situacijom. To i nije neka plata s obzirom da je Santorini izuzetno skupo ostrvo za život. Voda za piće se kupuje, a iz vodovoda se koristi samo za kuvanje.

Ovog leta još nisam bila u prilici da odem do arheoloških iskopina Akrotirija, ali sam u turistički deo sela otišla kako bih videla mog izuzetno voljenog druga Jorgosa, navijača Arisa iz Soluna, njegovu ženu Filipinku, Nelju i njegovu majki kiriju Eleni, koja je moju majka Miru davno ugostila u svojoj kući.

Sve u svemu, Santorini je za mene neiscrpna tema, počevši sa Atlantidom, davno nestalom civilizacijom, pa preko iskopina Akrotirija, završavam mislima o sadašnjoj Grčkoj! Ma, totalna konfuzija prošlosti i sadašnjosti! I na ostrvu i u meni!

Autor: Suzana Spasić Stamatelatos

fotografije: pinterest