Povratak na Santorini, šesnaesti deo

U Imerovigliju me najviše oduševljavaju ptice. Svakodnevno me opčinjava njihov beščujni let. U Srbiji tek ponekad propratim pogledom vrapce i po koju lastu, ali ovde je to drugačije jer beskrajno plavim nebom Santorinija lete jata meni nepoznatih ptica. Ima crnih, sličnih gavranima; potom sivih, nalik golubovima, ali to nisu, i ptica ogromnog raspona krila, za koje bih rekla da su orlovi. Barba Artemis kaže da i jesu orlovi, ali se u ovom delu Egeja nazivaju drugačije.

Ogromne šupljine u stenama Kaldere uglavnom su nastanjena različitim vrstama koje tu provedu i zimu. Galebova, odnosno ptica bele boje, nema. Ptice mogu da pevaju, cvrkuću grakću i guču, ali se ovde ne razaznaje nijedan ptičiji zvuk,okružuje ih samo tišina plavetnila. Nisam uspela da uslikam nijednu pticu jer, iako lete blizu, u beskraju neba nestaju u trenutku. Ipak je ovo selo na nadmorkoj visini od oko 400 metara.

Domaćih životinja, poput mačaka i pasa, nema mnogo. Brojnije su mačke lutalice, dok je većina pasa vlasništvo ljudi koji ovde žive. Retki su turisti koji svoje ljubimce dovedu čak iz Amerike ili Italije, na primer.

U jednom uglu putića redovno ostavljam činiju sa vodom i riblje i pileće kosti. Uvek budu pojedene, a da i ne vidim ko se njima gosti. Jedino se pas Spuki ovde odomaćio i naučio da njuškom otvara ulazna vrata sa mrežom.

Ima ovde i magaraca, ne toliko kao nekada, jer su sada turistička atrakcija. Iznajmljuju ih za svadbe oni koji žele da poštuju lokalne običaje, ali u najčešćem slučaju služe za odlazak sa vrha ostrva i glavnog grada Fire do male luke u podnožiju. Silazak sa tih 400 m do mora na magarcu traje oko sat i po, a spuštanje žičarom sa kabinama 8 minuta.

Poznavala sam jednog čoveka koji se pešice spustio iz Imeroviglija, sa strane Skaros stene do mora. Pričao mi je da je za 90 minuta stigao dole, jer se tlo obrušava i pomaže u sunovratnom spustu niz stenu. Mnogo je teže uspeti se jer tada obrušavanje odmaže. Trebalo mu je trostruko više vremena da se uzvere uz gorostasnu Kalderu.

Neki meštani koji žive u središnjem delu Santorinija čuvaju kokoške i guske za ličnu upotrebu. Među njima je i druga barba Artemisova ćerka Kljopi, koja nam donosi domaća žuta jaja.

Viđala sam i raznorazne insekte, kao i male guštera koji su beščujni, ali umeju da budu i znatiželjni, pa je jedan završio na mom lap top računaru.

Jedino što mi nedostaje u ovom velelepnom carstvu prirode jeste šum morskih talasa, koje sa visine gledam svakodnevno, ali ih ne čujem.

Zato ima toliko turista koji svojom grajom na raznoraznim jezicima ispunjavaju moju svakodnevnu tišinu i čine me svesnom lepote svakog provedenog dana na ovom rajskom ostrvu.

Autor: Suzana Spasić Stamatelatos

fotogafije iz lične arhive i pinterest