Povratak na Santorini, sedmi deo
Pre mnogo godina čula sam priču koja mi je i do dana današnjeg u glavi. Počinje kao vic, a u stvari nije!
Nekada davno, kada je Bog darovao zemlju, okupili se svi ljudi sveta na jednoj livadi. Došao je i Grk, našao jedno drvo i u njegovoj hladovini legao i zaspao. Bog je počeo da poklanja zemlj, pa Nemcu dade Nemačku, Francuzu Francusku, Kinezima Kinu…i tako je svako dobio svoju državu. Probudi se Grk na kraju i ode kod Boga, pa ga upita:
“ A koju si zemlju meni namenio ?”
“Ništa nije ostalo, sve sam već podelio!”, odgovori Bog.
”Izvini što sam zaspao, hladovina drveta je kriva!”, iskreno reče Grk.
“Pošto si bio iskren i izvinio si se, ostavio sam jedan komad zemlje za sebe, pa ti ga poklanjam!”, reče Bog.
”Ja idem u božija prostranstva, nebo je moja granica!”
I tako Grk dobi božiju zemlju!!! A, Grčka stvarno jeste po prirodnim lepotama, Božija zemlja.
Davne 1992, godine, kada sam prvi put došla na Santorini, radila sam u fotografskoj radnji, u Kamariju tik uz obalu mora. U tom lokalu je sada prodavnica opreme za ronjenje. Štampala sam fotografije na jednoj ogromnoj, tada već kompjuterizovanoj mašini, turistima iz celog sveta. Videla slike Havaja, Kalifornije, Himalaja…
Jednoga dana iz mašine su izašle fotografije sa neobično izvajanim stenama i nekim kućama na njima, i sve to u moru zelenila, drveća I šume. Ostala sam dez daha! Po fotografije je došao mladić, plavušan, pitala sam ga na engleskom:
“Gde si snimljene ove fotografije?”
”Ovde!”, kaže on.
“ Gde ovde? Na Santoriniju?”, pitam ja.
”Ne! To su Meteori!”
privatni posed na Santoriniju
Toliko o tome koliko sam pre 25 godina znala o Santoriniju, na koji sam sasvim slučajno došla, čekajući brod za Krit u povratku sa Losa. Život mi je poprimio sasvim drugačiji tok kada sam krajem septembra 1992. godine, u prolazu, kročila na ovo vulkansko tlo!
autor: Suzana Spasić Stamatelatos
forografije: travelstyle.gr