Prati svoje snove

Ponekad se snovi i ostvaruju…Kad nešto jako poželiš i istraješ u nameri da to i postigneš, to se na kraju i dogodi, uprkos preprekama i onima koji ti govore da je nemoguće. A ti znaš da nije, jer pratiš svoju unutrašnju treperavu svetlost koja ti kazuje da si na dobrom putu i da samo nastaviš da koračaš ka svom cilju. Zvezde će se na kraju poklopiti.

“Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom”, napisao je pre 26 vekova Lao Ce, kineski filozof i pisac. Ništa nije daleko i ništa nije nemoguće. Na izmaku godine ovu sam lekciju naučila od svog mlađeg sina.

I presrećna sam zbog toga jer je Filip dokazao da se i sitnim koracima stiže s one strane duge. U ovom slučaju do Portugalije.

Sve je počelo na prvom roditeljskom sastanku u novoj školi, u novom odeljenju, na početku nove etape školovanja. Iza nas je ostala osnovna škola i muke sa onim što ga ne interesuje, ili ga zamara, ili je..šta god. Kako je tokom dva zimska raspusta u Tehničkoj školi pohađao Školu robotike, upis na mehatroniku bio je očigledan izbor.

Osim upoznavanja i deklamovanja prava i obaveza đaka i roditelja, razredni je spomenuo da je školi odobren Erazmus+ projekat mobilnosti pod nazivom “Evropsko iskustvo” i da će 14 đaka imati mogućnost da dvonedeljnu stručnu praksu obave u Portugaliji. Kako će verovatno interesovanje biti veliko, đaci će morati da prođu testove, među kojima je provera znanja engleskog jezika i stručnih predmeta.

Otkako je čuo za mogućnost odlaska u Portugaliju, Filip je bio uveren da će baš on biti u grupi đaka koji će predstavljati Zaječar i Tehničku školu na Pirinejima. Već sutradan je počeo da se interesuje o testovima, o programu putovanja i boravka, o stručnoj praksi u tamošnjim školama i kompanijama, a na netu je pronašao da su đaci iz Hrvatske već realizovali sličan projekat. Zajedno smo razgledali njihove fotografije.

Na info sastancima profesori su pokušali da mu skrenu pažnju da su predvideli da “evropsko iskustvo” stiču pre svega đaci III i IV godine, i da za njega ima vremena. To ga nije pokolebalo ni obeshrabrilo. Bilo mi je simpatično kada je u motivacionom pismu, koje je morao da priloži uz prijavu, baš to i naveo, tvrdeći kako će maturanti nakon povratka iz Portugalije otići na studije, a on bi ostao da sa profesorima naredne tri godine primenjuje i prenosi znanje koje je stekao.

Za 14 mesta konkurisalo je 39 đaka koje su podelili u tri grupe, po obrazovnim profilima. Iz njegove mogu ići samo 4 đaka.

Filip je zaigrao na kartu dobrog znanja engleskog jezika, koji je, čini mi se, baš kao i stariji brat, naučio uporedo sa maternjim. I bio je u pravu. Kako je test bio elektronski, znao je odmah broj osvojenih poena. Ponosno mi je rekao da je sakupio 96,5 poena  a da je po završetku testa pisalo da svi oni koji imaju preko 90 poseduju dovoljno znanja da studiraju u inostranstvu. Pa i moj prvak, koji do polaska u srednju školu i nije baš bio preterano zainteresovan za učenje.

Desetak đaka je odustalo nakon testa engleskog, ali je konkurencija bila i dalje jaka. Naročito jer je druga etapa bio test iz stručnih predmeta. U Filipovoj grupi iz tehničkog crtanja, fizike, mehanike, osnova elektrotehnike. Na sve to i mali peh, slepljeni papiri, tako da nije primetio drugu stranicu. I dok u školi vagaju da li će mu dozvoliti ili ne da naknadno radi propuštene zadatke, na trenutnoj rang listi svoje grupe zauzima treće mesto, što mu daje nadu da će ipak biti u krugu “odabranih”.

Kakav god ishod na kraju bude bio, za nas je šampion, tešimo ga kod kuće, ne skrivajući ponos zbog njegove upornosti i istrajnosti. Ne možemo dete da prepoznamo.

Treća prepreka je provera znanja iz informatike, koju obožava malte ne koliko i engleski.

Nekoliko dana neizvesnosti da objavljivanja konačne rang liste za Filipa su kao godina dugi. Slično iskustvo imali smo i na početku leta dok smo čekali rezultate male mature i raspored primljenih đaka po školama.

Kad je stigao mejl, na trenutak me je dotakla strepnja. Brzo sam je odagnula, jer tolika želja i trud moraju biti nagrađeni.

Filip je drugi na rang listi i putuje u Portugaliju!

Sva uzbuđena i ustreptala kao da ću ja put Brage, probudila sam Caku da mu kažem i kako bismo zajedno saopštili Filipu.

Moje petnaestogodišnje dete bilo je ozbiljnije i zrelije od mene. Naravno da sreći nije bilo kraja, ali je samuvereno i staloženo rekao: “Znao sam da ću ići. To sam želeo, to sam ostvario.”

Za najlepšu novogodišnju čaroliju pobrinuo se sam. Ne mislim na putovanje, već na saznanje da u životu može da postigne sve što želi, samo ako čvrsto veruje u to i ako uloži potrebno znanje, trud i rad. Sigurna sam da će moj mali dečak pratiti svoje snove.