Čiji sam ja sad mali?

“Gde si mali?”

Kad sam stvarno bio mali, baš sam želeo da budem veliki. Kad sam porastao, ego mi nije dao da dozvolim da nekome budem mali. Samo njoj. Od prvog, do poslednjeg razgovora. Da sam bar znao da će biti poslednji. Za nju sam uvek bio mali.

U toj reči – stotine slojeva prepoznavanja, sličnosti i obostranog poštovanja. Ništa ili bar ništa dobro nisam znao o njoj kada sam je prvi put video. Ako i imam neki talenat – to je onaj da shvatim ko zna. I znao sam da se u jednom njenom pogledu, iza tog oblaka visokonikotinskog dima, krije sve što čovek treba da zna o novinarstvu. I sve što novinar treba da zna o životu, da bi ostao čovek.

Prvo je nisam voleo. Preškrabala mi je i pocepala desetine vesti. Jer kad naučiš da napišeš vest, onda je sve ostalo lako. To je prvo što sam od nje naučio. Onda mi je rekla da nema besplatnog ručka, da novinar uvek mora da zna da će ga ono besplatno koštati mnogo.

Nisu je voleli mnogi. Zato što je na prvi pogled znala da prepozna prevaranta, da onog krupnog razlikuje od običnog lupeža. Da uvredi, da povredi, ugrize. Sve je to znala. I koga treba i koga ne mora i ima nešto važnije od svega – znala je da voli. Nije to neka svakidašnja ljubav. Kod svakog je znala šta tačno voli. I nikada nisam shvatio šta je to volela kod mene.

Ima to jedno pismo koje mi je poslala sa izanđalog redakcijskog faksa. Dobio ga na onom papiru što se brzo izbriše. Tek sam počinjao da radim na toj velikoj lokalnoj televiziji nepoznatog velikog grada. Počinjalo je sa “Dragi učeniče…”. Govorilo o tome da priče treba da tražim svuda oko sebe, na ulici, u ljudima koje srećem. Da priče prepoznajem u odjecima koraka, onih po asfaltu ili onih što se čuju kad štikla udari u skadarlijsku kaldrmu. Nestala su slova, pa i sam papir u nekoj od mnogobrojnih selidbi, jer sudbine su nam čak bile i slične.

Nestala je sada i ona.
Poslednji put, u nekom zaječarskom oktobru i novembru. Dve kafe, mnogo cigareta, premalo reči – jer nikad ih nije bilo dovoljno da opišu naš odnos. Mnogo sam o njoj znao, mnogo sam više želeo da zna o meni. I nikada joj nisam dovoljno rekao. Nikada joj nisam rekao čak ni to da mi je malo ljudi u životu značilo koliko je ona. Valjda je znala to.

Koliko god sam odrastao, bio sam manji od nje. Koliko god da je padala i koliko god da sam padao, oboje smo znali da će se novinari u nama savršeno razumeti. Napustila je sve što joj je donosilo sve. I napravila blog, kaže zove se Novo jutro. Da napišem nešto? Hoću. I nikad nisam.

U ponedeljak ujutro osvanuo je neki magazin, u njemu intervju sa jednim malim, koji kaže da za sve ima da zahvali jednoj Slađani. Četvrak popodne te iste nedelje, stiže poruka – umrla Slađa. I baš kao što me je naučila, tri puta proveravam i tri različita izvora potvrđuju baš to što nikako ne mogu da shvatim. Čiji sam ja sad mali?