Slažem slagalicu svog života

Za nekog ko je ceo svoj radni vek proveo u redakciji, žonglirajući s vremenom, rokovima, sagovornicama, temama, izazovima, pisanje je nešto što je utkano u svaku poru, svaku misao. Opsednutost vestima, ljudima i događajima jednostavno te ne napušta.

Svesno sam napustila redakciju i tek tada shvatila da život postoji i van televizije. I dalje sam panično menjala kanale, proveravala agencije i vesti na netu, osluškivala šta čaršija priča...Novinarstvo kao virus ostaje u tebi, čak i kada ne želiš da više bude deo tvog bića.

Ideja da pokrenemo blog tinjala je u Slađi i meni čitavo prošlo leto. Mislim da sam tada prvi put ozbiljno počela da čitam blogove koje sam nasumice pronalazila ili koje su mi preporučivali prijatelji. Uglavnom su bli specijalizovani, ili su autori bili, po mom mišljenju, neopravdano „izvikani“, pa mi se i nisu baš mnogo svideli.

Nekoliko meseci kasnije pokrenule smo „Novo jutro“. Od konkretne ideje šta mi to hoćemo, do rađanja bloga, sa svim tehničkim detaljima koje je Maja fantastično osmislila, prošle su samo dve nedelje. Trebalo je naše čedo negovati. Nije za to dovoljno samo novinarsko umeće, već i pripovedački dar koji će dotaći najtananije žice onih koji će doći na naše stranice.

Tek tad sam shvatila kako je lako uraditi prilog-dva dnevno za informativu, a koliko je teško ogoliti sebe. Sa svakom pričom izlažeš sebe. Svoje uspomene, misli, stavove. Lepo je što se u njima mnogi pronalaze, pa nam se rado vraćaju.

Nekada sam pisala nekoliko tekstova nedeljno, a sada nedelje prođu a da ništa ne stavim na papir. Ne znam, razloga sigurno ima na pretek, nekada mi nedostaje inspiracija, ponekad vreme, često su mi misli usmerene na neke dnevne stvari, ili su mi emocije pod ključem. Ali, ne odustajem…

Ne znam zašto ljudi pišu blogove. Zato što bujicu reči i misli moraju da izbace iz sebe, ili imaju divne ideje i hobije koje žele da podele sa drugima, da promovišu svoje stvaralaštvo, ili, jednostavno, na taj način ostavljaju nešto svoje za nezaborav.

U protekloj godini otkrila sam mnogo divnih blogova koji gode mojoj duši i koje rado čitam kad god imam vremena. U svakom od njih pronalazim deo sebe. Slažem svoju slagalicu koristeći misli i iskustva Merime, Negoslave, Olje, Lune, Blaženke, Jelene, Fare, Ljubice…(neće se naljututi i drugi koje sam izostavila).

Slagala bih kada bih rekla da mi ne prija kada neko ostavi komentar, ili kada mi neko od poznanika na ulici ne kaže da je nešto napisano na njega ostavilo utisak. Ali, pisala bih i da znam da niko ne čita jer mi je moto „Pišem, dakle postojim“.

IZVOR FOTOGRAFIJE: www.tumblr.com