Snovatica

Pun mesec kao čarobna kugla ove prve junske večeri privlači svojim magičnim moćima. Kad bih mogao da ga dodirnem i da zamislim tri želje, maštam dok sedim u dvorištvu pod omiljenom trešnjom. Opija me njen miris kao i želje koje mi ne daju mira…Čuj mene, želje! Jedna, jedina. Ona.

Možda Ona, u drugom delu grada, oseća čudan nemir a i ne sluti da su to moje misli. Pun je mesec, pomisliće, znam. Nasmejaće se osmehom koji toliko volim, odmahnuće rukom i nastaviti da svojoj devojčici priča „Zlatokosu“ za laku noć.

Ne zna Ona koliko čeznem za njom, koliko sam noći probdeo pričajući joj u mašti. Moja Snovatica. Sve je moje misli, sve snove zarobila. Ali, naslućuje. To znam. Znam po pogledu kojim me pomiluje u prolazu na hodniku, po tajanstvenom osmehu koji joj lebdi na usnama dok sa kolegama ispijamo prvu jutarnju kafu, po crvenilu na njenom licu kad nam se prsti slučajno dotaknu, po načinu na koji sklanja nemirne kovrdže s lica ili ispravlja kratku suknju. Ili mi je moć rasuđivanja, opijena zelenim sjajem njenih očiju, otišla na počinak…

Ubija me ta nedorečenost. I ne, nije to od juče. Moja je tajna i moj san već mesecima. Da li će mi biti lakše ako joj kažem da je moj nemir, moja tuga, moja radost? Ne znam šta bih time promenio, mnogo toga nas spaja, ali i razdvaja. Deca, pre svega. Njen muž. Naš posao.  Znam, nije ona tip za tajne veze i skrivanja, strah i neizvesnost. Ona je za ljubav za sva vremena.

Hoću li pokvariti sve ako joj kažem?  A šta da pokvarim kad ničega među nama nema? Ili, ima?

Možda i ona ovog trenutka sa svog prozora sneno gleda u pun mesec, možda nam se na nebeskom svodu pogledi ukrste, misli isprepletu, čežnje sliju jedna u drugu. Ne znam. Znam da meni sna ove noći nema…i ne zbog mesečine koja obasjava nebeski ćilim nad gradom, već zbog moje Snovatice, koja sve moje snove u svoju mrežu hvata.

AUTOR: Milan Ljubičić

IZVOR FOTOGRAFIJE: assembleiadedeusdv.com.br