Na reci kraj koje sam odrasla uvek je bilo pustolova koji su drvenim posudama ispirali tečni aluvijum, prebirajući po njemu sićušna zrnca zlata. Zlatnosni Pek odavno nije izdašan, tako da su samo retki srećnici uspevali da speru malo zlatnog bogatstva. Ovaj stari način ispiranja zlata oduvek me asocira na potragu za prijateljima. Mnogi ljudi dolaze i odlaze iz našeg života. Za nekima tugujemo, druge i ne registrujemo. Nekima se više ni imena ne sećamo, dok su oni najvažniji postali neraskidivi deo našeg bića. U situ života, kao s mukom pronađeno zlatno grumenje, ostaju pravi prijatelji, važniji od bilo kog materijalnog bogatstva. Ne znam kako vi, ali ja svoje prave prijatelje…