-
Srešćemo se opet, draga moja!
Moje Slađe više nema…Sunce izlazi i zalazi, sati prolaze, pretapajući se u dane, a ja i dalje čekam da se desi neko čudo, da se probudim iz košmara koji već dugo traje, da o zid bacim čašu i razbijem maler…Svejedno, krhotine ostaju. Bila je hrabra, prkosna, nepokolebljiva. Veliko srce i meka duša u čvrstom oklopu oštrine i surove iskrenosti. Uvek je govorila istinu, koliko god bolna bila, bez ulepšavanja i uvijanja. Bila je spremna ruku u vatru da stavi za one koje je volela i da bez oklevanja pokaže prezir prema licemerima. Sa njom si uvek znao na čemu si. Mudra i realna, uvek je u profesionalnom svetu bila korak…
-
“Jer snovi (najčešće) vrede tek kad s tobom osede”
Stigao je gospodin sa leptir mašnom! U ovo malo reči ušuškalo se toliko ljubavi i radosti da ne postoje ni najprefinjeniji treptaji duše koji mogu dočarati naše emocije i uzbuđenje koji su pratili susret dve prijateljice i njihovih porodica nakon skoro tri decenije neviđanja. Kad doživiš tako nešto prva je pomisao “sad mogu da umrem” jer osećaš kao da sve sva blagost i milost ovog sveta udružila da te nagradi za upornost, strpljenje i silnu želju da bar još jednom zagrliš najbolju prijateljicu. Za kojom sam tragala tri decenije, a moja starija ćerka 15 godina. Trag joj se gubio u vihoru rata, udala se, promenila prezime i kao da je zauvek nestala.…
-
U Novoj godini jedna stara želja
Jutros mi zazvoni telefon i na moje “molim“ ženski glas reče „ej“, ja opet „molim“ a ona „aj siđi dole na kafu i rakiju“. Na moje „pogrešili ste“ ona naravno spusti slušalicu. Bez izvinjenja. Tako mi je počeo poslednji ovogodišnji dan. U trenutku sam se i nasmejala i iznervirala. Razmišljam kako li će i da li će „moja komšinica“ dočekati ponoć kad se već od jutra zaliva rakijom. Onda mislim, tako ženi došlo, valjda joj je svega dosta pa ko veli da da oduška sebi bar danas. Da isprati staru kako je i zaslužila. To je njen način. Iznervirala me što je spustila slušalicu, bez „izvinite“ a onda sam shvatila…
