-
Noć je, Peđa
Juče je preminuo moj kolega Predrag Peđa Ivković, novinar iz Bora. Otkako sam to saznala ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu, mada moj razum ne prihvata da ga više nema. Milion puta sam pročitala izjave saučešća na netu, pogledala njegove fotografije, statuse na fejsbuku, fragmente emisija koje je radio. Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji, bili smo kolege koje se uzajmno cene i poštuju, raduju kad se sretnu. Ne znam koja je bila njegova omiljena pesma, gde je voleo da putuje, o čemu je maštao pre spavanja, ali znam da je bio neiskvaren dečak u telu odraslog čoveka. Dečak pun optimizma i vedrine. Godine provedene…
-
Dar za život
Dugo godina sam kao novinar pozivala humane da daju krv u akcijama dobrovoljnih davalaca. Divila sam im se, radovala se kada se u Zaječaru ili nekom drugom gradu u Timočkoj krajini odazove veliki broj davalaca. Svedok sam koliko su mediji moćni jer je većina davalaca rekla da je čula na radiju ili televiziji za akciju. Sećam se starijeg čoveka koji je dolazio da da podršku drugima, iako već odavno zbog godina ne može da bude davalac. Pre dva meseca, u jednoj srednjoj školi u Zaječaru, rastužila me je činjenica da brojni maturanti iz zdravstvenih razloga nisu mogli da ostvare svoju humanu nameru. A ja? Zapitala sam se tada! Šta je…
-
Kadija, kad ćeš u penziju?
Na ulazu osnovne škole u koju sam davno išla, stajala je ogromna tabla “Пиши као што говориш“. Jednostavno, kao i sve velike misli. Naš, srpski jezik, naša azbuka, jedinstvena. Tada i još mnogo godina kasnije verovala sam da čovek sme i mora i da GOVORI ONO ŠTO MISLI. Tito je još bio živ, imala sam crvenu pionirsku maramu, mahala crnoj limuzini kad se vraćao iz dalekih, nesvrstanih zemalja. Kod kuće sam strpljivo po sobi, iza kreveta, u nekom ćošku, tražila pokoju paru, sitniš koji se zagubio, da bi mama imala sutra za hleb. Da prehrani troje dece, školaraca. Pamtim kakav je praznik bio kad nam napravi sendviče od putera i…