Miris toplog doručka ispunjava sobu. Čini mi se da u njemu razaznajem vlaške palačinke i neodoljivu vanilu svežih kolača. Budna sam, ali oči još ne otvaram. Puštam da osećaj potraje. Postajem svesna šaputanja iz kuhinje, a potom i klokotanja vode u radijatorskim cevima. Ima grejanja, ali bi u postelji svejedno bilo toplo, ušuškano. Na ulici laje nečiji pas, a povremeno prođe i poneki automobil. Sve je tako poznato, tako drago. U osećajima koji se gomilaju najjači je osećaj sigurnosti, pripadanja, neizmerne ljubavi. Na to prvo pomislim kad neko kaže sigurna luka. Za mene je to moj roditeljski dom, stan broj 23 u staroj šesnaestospratnici na kraju grada, kraj reke. izgradnja…