• Nešto sasvim lično

    U Jugoslaviji beše i Goli otok, zar ne?

    Jugonostalgičari su zaćutali, prošao je 29. novembar. Ja sam od onih koji kažu “Hvala Bogu“. Živela sam u toj, velikoj Jugi, od Vardara do Triglava, u sklepanoj državi sa 22 miliona ljudi, bezbroj nacija i tri vere. Imali smo more, planine i jezera, radničko samoupravljanje, Tita i Kardelja. Imali smo i GOLI OTOK, to sadašnje generacije ne pamte a moja se trudi da zaboravi. Ko nije bio za istorijsko Titovo „ne“ Staljinu, morao je tamo da završi, po hitnom postupku i bez prava žalbe. Tako je i moj otac, potpukovnik sa 38 godina, profesor na Vojnoj akademiji u Zagrebu, početkom 1949. osvanuo na ostrvu kamenja. Njegova priča je kratka i…

  • Dežurna čula

    Kadija, kad ćeš u penziju?

    Na ulazu osnovne škole u koju sam davno išla, stajala je ogromna tabla “Пиши као што говориш“. Jednostavno, kao i sve velike misli. Naš, srpski jezik, naša azbuka, jedinstvena. Tada i još mnogo godina kasnije verovala sam da čovek sme i mora i da GOVORI ONO ŠTO MISLI. Tito je još bio živ, imala sam crvenu pionirsku maramu, mahala crnoj limuzini kad se vraćao iz dalekih, nesvrstanih zemalja. Kod kuće sam strpljivo po sobi, iza kreveta, u nekom ćošku, tražila pokoju paru, sitniš koji se zagubio, da bi mama imala sutra za hleb. Da prehrani troje dece, školaraca. Pamtim kakav je praznik bio kad nam napravi sendviče od putera i…