Koliko samo puta na dan pomislim „Pitaću Slađu…“, ili se uhvatim za telefon u želji da joj nešto ispričam, da sa njom nešto podelim, da me posavetuje, ohrabri, uteši, kao što je to činila u bezbroj prilika ranije. I kad se trudim da ne razmišljam, jer su rane još sveže i bolne, nema dana da u mislima sa njom ne razgovaram. Bar na tren. Zna ona čime je ispunjeno moje vreme, šta me raduje, a šta tišti, za čim uzdišem, čemu prkosim… Ja sam ta koja ne zna na kojoj se zvezdi skrasila njena duša i koliko ta zlatna prašina kojom nas, kad je vedra noć, sa svoje zvezde posipa,…