Kadija, kad ćeš u penziju?
Na ulazu osnovne škole u koju sam davno išla, stajala je ogromna tabla “Пиши као што говориш“. Jednostavno, kao i sve velike misli. Naš, srpski jezik, naša azbuka, jedinstvena.
Tada i još mnogo godina kasnije verovala sam da čovek sme i mora i da GOVORI ONO ŠTO MISLI. Tito je još bio živ, imala sam crvenu pionirsku maramu, mahala crnoj limuzini kad se vraćao iz dalekih, nesvrstanih zemalja.
Kod kuće sam strpljivo po sobi, iza kreveta, u nekom ćošku, tražila pokoju paru, sitniš koji se zagubio, da bi mama imala sutra za hleb. Da prehrani troje dece, školaraca. Pamtim kakav je praznik bio kad nam napravi sendviče od putera i kao flis papir tanke praške šunke. Jednom mesečno, kad dobije platu.
Onda sam čula da je neka novinarka iz Zagreba (imena se više ne sećam) dobila otkaz zato što se drznula da SKRATI TITOV GOVOR. Bila sam šokirana.
Danas više nisam, ustvari odavno. Još od kada su o mojim tekstovima, vrlo ozbiljno, raspravljali na sednicama Socijalističkog saveza radnog naroda ili tako nekakvog naziva. Trust Titovih mozgova. Kadija te tuži, kadija ti sudi.
Kadija je, u mom slučaju, bio vredan pune tri decenije. Pojavljivao se u liku drakonskih novčanih kazni, sudskih sporova, premeštanja na najniža radna mesta, pa i otkaza.
Danas je mnogo lakše. VIŠE NE SME NI DA SE MISLI! Tako je bolje, sve ti drugi uradi.
IZVOR FOTOGRAFIJE : forum.garaza.rs