Zaboravljena bioskopska magija
Otvaraju se velika, dvokrilna, staklena vrata i reka ljudi izlazi iz bioskopa…Budim se, a ta slika ostaje u mom sećanju i kad pod jutarnjim zracima sunca sa trepavica iščeznu i poslednji tragovi upravo odsanjanih snova.
Prepliću se u njima i znani i neznani ljudi, poznati i nikad viđeni predeli, emocije svih boja, događaji odživljeni u prošlosti ili mašti. I dalje je pravo čudo kako iz najdubljih sećanja tek tako izrone neki detalji, davno zaboravljeni.
Bioskop iz mog sna ne radi već četvrt veka, a i desetak godina pre nego što su pokretne slike zauvek zamrle na velikom belom platnu, i za ulazak i za izlazak publike koristio se samo prednji, uzani ulaz, tik do biletarnice. Ogromna vrata koja su iz prostranog hola vodila na deo parka sa starim dudovima verovatno su poslednji put bila otvorena početkom osamdesetih godina. Zato mi je i potpuno nejasno otkud ta slika u mojim snovima…
Zaboravila sam na majdanpečki bioskop iako je u mom detinjstvu zauzimao važno mesto. Kad sam bila mala bilo je svakodnevnih matinea i obaveznih projekcija vikendom u 10 i u 12 sati. Oduševljavali su me najpre crtani junaci, a potom i vragolije Stalnija i Olija, Čarlija Čaplina i Braće Marks. Karate majstor Brus Li bio je idol mog mlađeg ujaka, tek desetak godina starijeg od mene, tako da nismo propustili nijedno njegovo filmsko ostvarenje. Tu fazu zamenili su vestern filmovi, pa sam sa oduševljenjem gledala kauboje i Indijance, pre nego što je moje dečje srce osvojio Tarzan.
“Tarzan i njegova drugarica” fotografija: buzznews.ro
Od moje bake, koja me je čuvala, do bioskopa u samom centru grada, mogla sam da stignem za minut-dva, nigde ne prelazeći ulicu, a često i prečicama između zgrada i garaža, tako da sam imala potpunu slobodu da uživam u dešavanjima na velikom ekranu kad god sam želela.
U vreme kad sam bila osnovka prva subota u mesecu bila je radna. Ponekad bi nas organizovano vodili na filmske projekcije. Bili su to uglavnom dečji ili partizanski filmovi( Boško Buha, Sirogojno, Saša…), ponekad i komedije, pak čak i nešto iz filmskog opusa Lepe Brene!
Moje rane tinejdžerske dane obeležili su filmovi strave i užasa(Drakula, Magla, Ostrvo doktora Moroa…), koji mi sada izgledaju beskrajno naivni, zatim serijali o Konanu i Pobesnelom Maksu, kao i filmski duo Bad Spenser-Terens Hil. „Plavu lagunu“ gledali smo širom otvorenih očiju milion puta…
“Plava laguna” fotografija: mansecret.org
Nekada sam vodila i evidenciju filmova koje sam gledala, sa kraćim opisom i imenima glumaca, kao i naznakom u kom redu sam i sa kim sedela. Crvenom bojom bili su upisani filmovi koji su iz meni nekih razloga bili posebno važni. Svi veliki filmski hitovi vrlo brzo nakon premijere u Beogradu stizali su i pred ljubitelje sedme umetnosti u Majdanpeku.
Kada su bioskopi širom Srbije počeli da zatvaraju vrata, i majdanpečki je prestao da radi. To nisam prihvatala tako tragično jer sam se već školovala van grada, ali sam kasnije shvatila koliko je to strašno i koliko su generacije posle mene ostale uskraćene za tu magiju pokretnih slika na velikom platnu i romantiku i ushićenje koje pruža gledanje filma u mračnoj sali.
Nekih kasnijih godina organizovane su projekcije filmova u Domu rudara, ali to nije bilo to…
Zgrada bioskopa je u međuvremenu rekonstruisana i sada je u jednom krilu gradska galerija, a u drugom uslužne i trgovinske radnje. Nekadašnji izgled pamte samo stariji Majdanpečani, ili im, tek tako, kao meni, iskrsne u snovima…
IZVOR FOTOGRAFIJE: haikudeck.com
6 Comments
Skitarnik
Kragujevac ima Cineplexx, i 3D i 6D i šta ti ja znam,ali mene i ne privlači da uđem. Oni stari bioskopi su zatvoreni jer je situacija bila takva da se čekalo da se nakupi 10 ljudi da bi se pustio film. Valjda su internet i gomila tv kanala uradili svoje. Filmovi su dostupni na klik, nema uzbuđenja i iščekivanja. Nema više ni onih reklama koje nam prikazuju šta je novo u bioskopima. I pravo da ti kažem, ne pamtim kada sam zadnji put pogledala neki film od početka do kraja.
Marina Majska
Диван текст. Сад сам се сетила и нашег биоскопа Дунав у Петроварадину, који је био само једну улицу даље од моје куће. Нећу набрајати филмове, јер на сличним смо одрастали. Ишли смо групно, кад су биле тужне сцене девојчице су плакале, а дечаци се блесавили, као није им ништа… И суботњих преподнева у биоскопу и тога се сећам. Чаробно подсећање!
Suzana Stamenković
Ne volim da gledam filmove na netu, suviše mi je sterilno. Zaječar je nekada imao tri bioskopa(to je za posebnu priču), a sada se 3D filmovi vikendom prikazuju u sali pozorišta. Ni to nije to…Nedostaje magija!
Suzana Stamenković
Kad sećanja krenu, onda nezaustavno teku…setila sam se sada i nekih drugih bioskopskih priča. Leta sam provodila kod strica u Kučevu, a bioskop je bio u komšiluku, pa su sestru i mene puštali da uđemo na zadnja vrata koja su zbog vrućine stalno bila otvorena. Pa, bioskop u Nišu za vreme studija, sa dvosedom i niskim stočićem…Pa, Kusturičin “Andergraund” na otvaranju renoviranog zaječarskog bioskopa sredinom devedesetih…
Ljubica Balać
Prelepa priča! Ti stari bioskopi imaj neku posebnu draž koju je, čini mi se, nova tehnologija, uništila… I u mojim rodnim Odžacima bioskop je bio nekako posebno mesto i kada je postao prazan, kao da je i sam grad počeo lagano da zamire…
Suzana Stamenković
Hvala ti, Ljubice! Srećna sam što pripadam generaciji koja je doživela i upamtila kako izgleda bioskopska magija. U manjim sredinama bioskop je bio centar kulturnih dešavanja.