Zato služe prijatelji…

Kako biste vi definisali prijatelje? Da li su to oni sa kojima ste odrasli, pravili prve nestašluke, delili tajne i komad neba, kovali velike planove o budućnosti? Ili su to oni koje ste stekli kao zreli ljudi, potpuno svesni svojih vrednosti i nedostataka, već izdefinisanih interesovanja, želja i ciljeva?

Jesu li pravi prijatelji oni sa kojima tkate zajedničku svakodnevicu, koji su upućeni u sve što ste tog dana uradili, rekli, pomislili, uzdahnuli? Ili, možda, oni koje zbog daljine ili nekih drugih razloga viđate tek ponekad, ali su vam misli i duše u neraskidivoj vezi?

I svako od nas ima svoju baštu prijateljstva. Svaki cvet u njoj jedinstven je po senzibilitetu, boji, mirisu, emociji koju budi. Neki su nam draži, pa češće uživamo u njihovoj raskoši, druge samo zagrlimo pogledom ponekad.

Vrt, kao i svaki drugi, treba negovati, zalivati i pleviti. Često nas i korov može zavarati, pa ga je teško iščupati iz srca. Praznina ostaje.

Ima i onih koji umeju da vam rasprše teške misli, da vam u pogledu razotkriju tajnu, da vam sitnicama ulepšaju dan.

Tako se jutarnji poziv na kafu moje drugarice Suze pretvorio u celodnevnu avanturu. Umesto u kafiću na trgu, gde ćemo uživati u milovanju oktobarskog sunca, završile smo u predivnoj letnjoj bašti u gradskom parku u susednom Boru. Za Suzu je sve jednostavno, lako, izvodljivo. Nema prepreka, zavrzlama, nerešivih problema. Šta na umu, to na drumu.

Za tili čas bile smo u starom crvenom jugu, zaglavljenih prednjih vrata, bez retrovizora. Iako su Zaječar i Bor novim putem preko Nikoličeva udaljeni tek dvadestak kilometara, naše putovanje oteglo se na čitav sat. Ne može se brže uz neprestanu priču, smeh, objašnjavanje rukama. Da je bilo biciklista i oni bi nas preticali.

Tek smo na ulasku u grad shvatile otkud gužva na putu. Pred novootorenim “Lidlom”, jedinim u ovom delu Srbije, nepregledna gužva.Da li zbog znatiželje ili niskih cena, nismo saznale, jer se stajanje u redu nije uklapalo u današnji izazov.

U Boru smo srele i moje drugarice iz detinjstva Lidiju i Natašu, tako da je doživljaj bio kompletan.

Opušten jesenji dan…Krošnje otežale žutog lišča svih nijansi, topli sunčevi zraci koji miluju dušu, milina turske kafe…i sve su se teške misli raspršile u trenu.

Razmišljam kako me je Suza, uvek nepredvidiva i hrabra, puna mudrosti i iskustva, neočekivanom odlukom da se otisnemo na put, pa makar i tako kratak, iščupala iz sivila.

Zato služe prijatelji. Oni pravi.

Nisam joj rekla da mi na stolu kao amajlija stoji njena poruka koju mi je uz poklon darivala kada se pre tri nedelje vratila iz Grčke…