Kad o bolesnoj deci odlučuju “bolesnici”

Po prvi put u životu žalim što nisam građevinac ili neke slične struke. Ne da bih gradila, nego pucala.  U vazduh, zemlju, vodu a najviše da zazuji “metak” blizu nekih ljudi. Da ih dobro zaplaši i otrezni, trgne i osvesti. Da se zapitaju ko su, kakvi su i zašto su takvi (bili ili postali, svejedno).

“Pucala” bih iz one skalamerije, ne znam kako se stručno zove, što ispaljuje eksere kao pištolj metke i zakuca ih bez greške. Činila bih to bez milosti, ciljala blizu da čuju kako fijuče oko glave, u one narodne poslanike što posramiše celu Srbiju ne glasajući da Zojin zakon uđe u skupštinsku proceduru.

Izvor fotorafije : www.vaseljenska.com

Muka mi je i zlo od takvih narodnih izaslanika koje taj isti narod sada prezire i zgađen je i zgrožen njihovom ravnodušnošću. Jadno je i bedno što teško obolela dečica neće dobiti priliku i neku novu šansu, jer su političari tako odlučili. Oni što i za kijavicu svoje dece, rodjaka, prijatelja i ko zna kakvih trknu u inostranstvo, po savet, dijagnozu, operaciju ili terapiju. Oni su iznad zakona, pa im ne treba ni Zojin, ni Tijanin zakon. Baš ih zabole!

Izvor fotografije : forum.svisrbisveta.org

Tako će u Srbiji biti sve dok struka svuda, pa i ovde, ne počne da odlučuje. O svemu, a ponajviše o pravu deteta na život. Dotle, ma koliko se ogroman broj ljudi trudio da apeluje na svest i savest politikanata, vajde biti neće. Jer, oni samo formalno žive u Srbiji. Njihova deca školuju se u inostrnstvu, besne i ne znaju šta će od para.

Kad bi se bar neko od njih usudio da poseti teško obolelo dete i provede samo jedan prokleti dan u njegovoj porodici. Kad bi…ali neće jer mogu izgubiti fotelje i sve što uz njih ide.

IZVOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE : innovationobserver.com