Akvareli dušom slikani

Na Badnji dan prošle godine prvi put sam zaista primetila predivne akvarele Tatjane Karabašević, umetnice iz Majdanpeka. Viđala sam i ranije na netu njene slike, koje su plenile optimizmom, nežnošću i vedrinom boja, ali me je informacija da će njena slika “Intermezzo” biti izložena na prestižnom Festivalu akvarela ”UrbinolnAcquerello” u  Urbinu u Italiji, podstakla da se zainteresujem za njeno stvaralaštvo.

Što sam više otkrivala, moje je oduševljenje raslo, kao i opčinjenost lepotom njenih radova. Raslo je i čuđenje zašto se o Tanjinoj umetnosti i čaroliji koju stvara tako malo zna u Srbiji, pa čak i u Majdanpeku, gde smo zajedno odrasle, maltene u komšiluku, i gde ona i dalje živi i slika prava mala remek dela.

Sva uzbuđena rekla sam drugarici koja radi u lokalnoj televiziji da mora da napravi priču o Tanji, a ja sam na svom informativnom portalu nastavila da pratim njen umetnički put, koji je vodio od Italije i Kostarike, preko Austrije, Albanije, Japana, do Malezije, Indije, Kine… Za godinu dana njene slike obišle su svet, a Tanjino ime se sa poštovanjem izgovarala u asocijacijama akvarelista na svim meridijanima.

Sa takvim talentom se čovek jednostavno rađa. To zrno klija i buja u umetniku. Ponekad se otkrije u povoju, a nekada kada izraste u divne cvetove koje je nemoguće ne primetiti.

Kad sam imala 4-5 godina čuvao me je deda Aleksej, mamin otac. Obično sam crtala. Jedan dan se mama, učiteljica, po povratku iz škole zagledala u moje crteže, pa kazala dedi da me pusti da crtam sama. Deda je odgovorio: “Ali, Nado, sama je crtala.” Jer i jesam. Mama je tada odgovorila svom ocu, koga je poštovala najviše u životu: “Papa, nisam se nadala da ćete me lagati tako nešto…” Ostala je ta anegdota da živi sa mojim uspomenama, a i sa mojim slikama.

Bila sam dobar đak, Vukovac, ali sam najbolje znala da crtam. Čak je i škola nagrađivana zbog mojih crteža. Sećam se portreta školske drugarice Dragane sa kojim sam osvojila nagradu u Tršiću… Dobila sam od nastavnika divnu knjigu o slikarima koju i sada rado prelistam.

Iako su moji radovi dobijali prve nagrade od Zaječara do Tršića, na fakultet me nisu primili…..Dok smo polagali prijemni na akademiji, pojavio se neki nadobudni mladić koji nas je ismejavao i govorio: “Smešni ste, već se zna ko je primljen.” Nisam mogla da poverujem da me nisu primili na akademiju, zvala sam ih desetak puta da mi to kažu. Nisam želela da pokušam ponovo, nisam htela da okušam sreću u drugom gradu. Bila sam suviše povređena.

Više nisam slikala…godinama,

otkriva Tanja za “Novo jutro”.

Presekla je, završila. Odložila papir, štafelaj i boje. U dubinu duše ušuškala talenat i decenijama se bavila drugim poslovima. Ali seme buja i kad misliš da je samo korov ostao…

Onda sam slučajno, u potrazi za knjigama otišla u biblioteku majdanpečkog muzeja i tamo upoznala Anicu Maksimović, tada Radovanović. Nisam znala da je akademski slikar. Nešto je radila i ja se ponudim da nacrtam. Dozvolila je i ostala iznenađena. Dala mi je knjigu o akvarelima i rekla da probam nešto nalik tome da uradim. I jesam. Anica je prosudila da su slike bolje nego u udžbeniku. Onda mi je predložila da učestvujem na izložbi “Žene slikari”. Sećam se da su se ljudi okupljali oko dve moje minijature cveća i pitali se ko ih je naslikao a ja sam od miline lebdela…

Ubrzo smo se preselili za Novi Sad, tako da sam slikala samo kad bi dolazila u Majdanpek, sa Anicom. Na kraju smo se vratili u Majdanpek. Bila je to božija ruka. Majdanpek je Raj na zemlji, Kikandona… Za slikara idealno mesto. Upijala sam snagu Starice, primala svetlost pravoslavlja u srce i ruke u porti naše crkve, i toplinu prijatelja kojima sam okružena. I slikala sam, učila, slikala, učila,

priseća se Tanja.

U mnoštvu slika nemoguće je ne prepoznati Tanjine. Izdvajaju se, pre svega, po emocijama koje sa sobom nose, tada slede boje, njihovo majstorsko pretapanje i karakteristični motivi, mada ona slika sve, od cveća do portreta.

Ipak, prepoznatljiv je pevac (Bog vremena) koji je postao simbol Tanjinog slikarstva.

Akvarelne boje karakteriše prozirnost i prozračnost te se slikanjem boje na boju mogu dobiti izvanredni tonaliteti poetičnog karaktera. Tanja, koja slika tehnikom “mokro na mokro” kaže da ju je oduvek fasciniralo mešanje boja i dobijanje valera. To što slika belinama, izdvaja je od drugih akvarelista.

Njen specifičan način slikanja zapazio je Simone Fapinija iz Breše u Italiji koji ju je pozvao da učestvuje na izložbi sa još 70 svetskih akvarelista. Tanja od tada prati konkurse i šalje radove…Tako je, naglašava, počelo njeno ozbiljno bavljenje slikarstvom.

Od izložbi izdvaja 10 samostalnih u Majdanpeku, kao i nagradnu izložbu “Godina petla” u SKC-u u Novom Beogradu 2016. godine.

Tanjinu samostalnu, nagradnu izložbu “Godina petla” otvorili su istoričar umetnosti Ljiljana Subotić i akademski slikar Toma Petrović.
Kako nikada pre, a ni nakon Tanje, na tom mestu niko nije samostalno izlagao a da nije akademski slikar ili bar član ULUS-a ili ULUPUDS-a, sa “petlovima” je napravljen presedan.

Od svetskih izložbi na prvom mestu je Urbino gde je prošlog maja imala svoj prvi demo. Prethodna godina bila je izuzetno uspešna jer su njene slike izložene u Peruu, Bangladešu, Japanu, Indiji, Kini…

I dok je traže organizatori prestižnih festivala akvarela širom sveta, u njenom okruženju i ne haju što imaju umetnicu tako raskošnog talenta.

Na akademiju me nisu primili verovatno isti oni koji sada ne prihvataju moje radove. Zameraju mi što nemam slikarsku diplomu, a nisu je imali ni Van Gog, ni Pikaso, ni Lubarda, ni brojni svetski poznati slikari. U sopstvenom dvorištu je najteže dokazati se. Kad mi nisu prihvatili slike u Zrenjaninu, Kučevu, Velikoj Plani…prijateljica Sneža mi je rekla: “Ma mani se naših, izlaži u svetu gde te hoće.” Poslušala sam je. Ima me tamo “za gde jesam”.

Tanja je član IWS Globe – Međunarodna organizacije akvarelista koji nose mir, ljubav i slogu među svim ljudima i verama. U oktobru je odabrana za lidera Srbije u toj organizaciji, tako da će to biti prilika da svet predstavi Srbiji, ali i Srbiju i svoj Majdanpek svetu.

Ove godine želim da organizujem svetski festival akvarela u Srbiji i to u mom Majdanpeku. Da svetu pokažemo šta od bogatog kulturnog nasleđa imamo; da vide prirodne lepote i ponesu ih u srcu, a nama da ostave svoje impresije na slikama.

Godinu je već započela izložbom u Kanadi. Uskoro ide u Izmir na festival, a lepote Srbije i Majdanpeka ovekovečene na njenim slikama ostaće u tamošnjem muzeju,  kao i lane u opštini Saasokorvaro u Italiji. U maju je opet očekuje Urbino i putovanje u Italiju. Njena slika nastala tokom prošlogodišnjeg učešča na Svetskom festivalu akvarelista u Urbinu biće sada izložena u Palazzo ducale, povodom 500 godina od smrti Rafaela Santija, rođenog u tom gradu. Takođe, na izložbi “Rafaelo i vaša zemlja”,  izlagaće sa još deset slikara iz Srbije.

Hajde da završimo priču sa Natalijom Karić, velikom slikarkom iz Smedereva, akvarelistkinjom, koja je napisala prvi udžbenik za likovnu kulturu iz koga sam i ja učila kao dete. Otkrila je moje akvarele na netu i pronašla me na fejsbuku. Pričale smo gotovo svaki dan. Govorila mi je: “Idi slikaj, ne propuštaj ni jedan tren. Ko zna kako će te tretirati istoričari umetnosti za koju godinu!?” Otišla je pre dve godine i nije doživela da pročita prvo pisanje istoričara umetnosti o meni…,

setna je Tanja.

Novom knjigom prof. dr Kamenka M. Markovića, istoričara umetnosti iz Niša, “Trag 2” obuhvaćeno je i Tanjino stvaralaštvo. O njenom omiljenom motivu, Marković piše:“ Petao na Tatjaninim slikama nije samo simbol budnosti, vesnik zore, on je i rajska ptica, raskošan, raskošnim bojama naslikan. Tatjanine ptice oličavaju radost života i svojim paperjastim perjem miluju posmatrača“.

Tanja živi od prodaje slika, pa ipak rado ih poklanja, s ljubavlju, nadahnuto, toplo i od srca, baš kao što i slika. A, dobrota se dobrotom vraća.

foto: privatna arhiva