Gosti na blogu
-
Brazilska fudbalska magija
Da mi je da budem u svlačionici brazilske reprezentacije u Kataru ovih dana, pa da mi se ispuni želja… Naravno da navijam za Srbiju na ovom Svetskom prvenstvu, ali momci iz Brazila poseduju posebnu magiju kojom su nadahnuti dok igraju za svoju zemlju. Možda je i to svojevrsna vudu magija koja je utkana u pore stanovnika najveće i najnaseljenije države Latinske Amerike. Nije ni čudo, jer na spomen Kopakabane, Rio de Žaneira i karaoka svako ko tamo nije bio, a i ja sam među njima, veruje u tu posebnu čaroliju isprepletanu sa neverovatnim fudbalskim umećem, koja će “žute” voditi do finala. Pa, i na svetski fudbalski tron, što da ne?…
-
EXIT – Od aktivizma do kapitalizma
Nisam bio te 2000. godine na takozvanom nultom Egzitu. Nekih 340 kilometara od Novog Sada u redakciji malih opozicionih novina spremali smo se za predstojeći društveni zemljotres. Ali sve su oči tog leta na istoku Srbije bile uprte ka severu, uši načuljene da čuju kako se muzikom, igrom, osmehom i ljubavlju drma kavez jednog režima. Javljali su se prijatelji, rođaci i studentarija da prenesu utiske sa rađanja jedne bajke. Bio sam na jednom od prvih Egzita posle petooktobarskih promena, gledao kako mladalački polet prosipa ideje, kako iskre aktivizma lete kroz sve četiri dimenzije ovozemaljskog, kao oni užareni opiljci sa brusnog kamena oštrača noževa. Doselio sam se u Novi Sad 2004.…
-
Muke po Majdi
Rano zimsko, sunčano jutro. Opasana keceljom posutom ružama u nijansama od bledo roze skoro bele, preko zagasite roze, golubije sive i bebi plave, svetlo maslinasto zelene i jasnih debljih crnih linija koje celoj slici daju utisak vitraža, keceljom kupljenom u Glazgovu u Čajdžinici koju je projektovao čuveni Čarls Renije Mekintoš; stojim u svojoj ne velikoj kuhinji ispred pirgavo sive radne površine na kojoj se pod belom lanenom krpom sa dve crvene pruge već odmara i polako deblja šest jufkica, okruglašnih, mekanih i toplih kao moji obrazi. Za koji trenutak svaku od njih ću uz malo brašna rukama razvući u ne tako savršen kurg u procesu nastanka „ičli ekmek-a“ ili „turske…
-
Moja Princeza
Moja Princeza danas ima 35 godina i živi u Bonu, u Nemačkoj. Tačnije na periferiji tog grada koji je nekada bio prestonica podeljene države. To je lep, miran kraj pored leve obale Rajne. S druge strane reke je sedam Grimovih gora i na jednoj od njih stari dvorac gde je mesto moje Princeze. Sigurna sam! Ali za sada još treba plivati rekom života i na kraju naći se u nebeskom dvorcu za princeze gde je mesto i za njihove dadilje… Moja Princeza i ja srele smo se tek što je napunila godinu dana. Studentkinja od 20 godina došla je da čuva majušnu devojčicu plavo zelenih očiju uz veliko poverenje njenih…
-
Zbogom, velika ženo!
Verujem u sudbinu i u ono Bogom dato! Ali, takođe verujem i u slučajnosti! Ponekad, kada nastojim da razumem zašto se nešto negde dešava, jednostavno shvatim da je to prst sudbine, ali bi moja filozofska misao glasila: “Dve čestice kvantne prašine kosmosa doživele su sudar i to je slučajnost koja je proizvela negde neku promenu, dešavanje ili sudbinu!” Tako verujem da je i moj odlazak na Santorini početkom devedestih godina i susret sa mojim, sada već bivšim mužem, rađanje devojčica i život u Grčkoj, bila slučajnost koja je odredila moju sudbinu. Da, verujem da nam se u životu dešava ono što tražimo. I ne mora to uvek da bude pozitivno…
-
Ti si mi u krvi
“Toliko dugih godina, uzimanja, davanja, ostajem posljednji i prvi…” U ovaj stih moje omiljene pesme “Ti si mi u krvi” smestilo se više od 40 godina moje naklonosti Zdravku Čoliću, njegovoj energiji, muzici, glasu, tekstovima, harizmi, magiji koju širi oko sebe. Nema sumnje da je serijom koncerata na najlepši način zaokružio godinu koju smo ispratili pre dva dana. I kad ovih dana mediji naprave listu događaja koji su obeležili 2019. godinu, nema sumnje da će rekord koji je postavio napunivši Arenu čak šest puta, biti na njoj. Svojom harizmom i toplim glasom Čola pravi čaroliju, a čim izađe na binu cela dvorana se ispuni posebnom energijum, a publika peva horski…
-
Čoline pesme, moji snovi
Kao i svaka devojčica iz sedamdesetih i osamdestih godina, imala sam idola. Bio je to Zdravko Čolić! Sa 12 godina počela sam da prikupljam njegove fotografije i tekstove o njemu koji su izlazili u tadašnjoj štampi i da ih s puno nežnosti i ljubavi lepim u dnevnik. S godinama, dnevnik se proširio na više svezaka ispunjenih raznoraznim sitnicama o mom omiljenom pevaču. Čini mi se da je na isti način rasla i moja povezanost sa njim. Iskreno, pravila sam sveske i za Jastreba, lika iz serije “Kapelski kresovi” koga je glumio Žarko Radić, i za Sandokana iz istoimene italijanske serije popularne u to vreme, sa glumcem Kabirom Bedijem. I dok…
-
Čoli u čast – Tipujem na rekord!
Nisam mogla a da sa vama ne podelim viziju o nastavku serije fenomenalnih koncerata jedinog i neponovljivog Zdravka Čolića. Kada može da napuni Arenu šest puta, što ne bi i deset? Razmišljala sam da li su Čola, a i svi ostali u brojnoj pratećoj ekipi fizički spremni na to?! Ali, da! Sigurna sam da jesu! Svi koji učestvuju u tom spektaklu, svejedno da li na bini ili u publici, imaju dovoljno adrenalina i ushićenje da postave novi rekord. Svi oni koji dožive magiju i osete harizmu koju Čola već decenijama sa sobom nosi, po izlasku iz Arene, dok i um i i dlanovi i srce još bride, pomisle: “Hoću još…
-
Čoli u amanet
Bila sam sinoć na Čolinom trećem koncertu u Areni, u petak 13.! Bilo je SPE-KTA-KU-LAR-NO ! Ali , doslovno ! Verujem da su taj užitak za uši i dušu, doživeli svi prisutni u prepunoj dvorani. Jednostavno se pokrene uzajamna lavina energije između tog čoveka i ekipe na bini sa svakim prisutnim ponaosob. Imala sam utisak da samo otvaranje njegovih usana ispušta melodiju koja je očaravala publiku svakom pesmom, svakim njegovim šmekerskim pokretom na bini! Nije se umorio niti izgubio delić harizme ni posle skoro 4 sata pevanja! Generacijski spoj koji je cele večeri pevao, đuskao, klicao i aplaudirao , ostavio je na mene veliki utisak! Svi su bili prisutni ,…
-
Povratak na Santorini, 22.deo
Tri od 18, kao naslikanih sela na Santoriniju, nemaju vodovod. To su Imerovigli, Pirgos i Megalohori. U ostalima, koji su u priobalnim delovima ostrva ili ne toliko gusto naseljenim mestima, mreža cevi za snabdevanje ovom pitkom tečnošću postavljana je godinama, pa je završetak radova okončan 2010.godine. To praktično znači da svaka kuća ili hotel ispod ili pored temelja imaju iskopan rezervoare u koje se doprema voda nekih od snabdevača koji poseduju sopstvene cisterne. Snabdevači su uglavnom ljudi koji su na svojim posedima imali izvore, ne pitke, već vode za širu potrošnju, tako reći tehničke. Takvih je na Santoriniju petnaestak. Jedan od njih je Frančesko, tridesetogodišnji momak iz Fire, koji ima…