-
Slažem slagalicu svog života
Za nekog ko je ceo svoj radni vek proveo u redakciji, žonglirajući s vremenom, rokovima, sagovornicama, temama, izazovima, pisanje je nešto što je utkano u svaku poru, svaku misao. Opsednutost vestima, ljudima i događajima jednostavno te ne napušta. Svesno sam napustila redakciju i tek tada shvatila da život postoji i van televizije. I dalje sam panično menjala kanale, proveravala agencije i vesti na netu, osluškivala šta čaršija priča...Novinarstvo kao virus ostaje u tebi, čak i kada ne želiš da više bude deo tvog bića. Ideja da pokrenemo blog tinjala je u Slađi i meni čitavo prošlo leto. Mislim da sam tada prvi put ozbiljno počela da čitam blogove koje sam…
-
Godina prođe
Kako su krhki naši životi i kako je sve u njima relativno. I vreme, i događaji. Prošle jeseni u ovo vreme Slađa i ja smo sa Majom i Dacom proslavljale buđenje Novog jutra, našeg čeda koje smo lickale, mazile, ulepšavale do iznemoglosti. Koliko smo ponosa, nade, ljubavi i profesionalnog žara utkale u blog to samo mi znamo. Svaku napisanu reč vagale smo obe, brižljivo birale fotografije, dok je Maja brinula o tehničkim detaljima. Blog je od samog početka imao i svoju fejsbuk stranu, sa vedrim i optimističnim mislima. Bile smo iznenađene pažnjom koju je Novo jutro izazvalo, čitali su nas i oni koji nas vole i podržavaju, ali i oni…
-
Pitanja srca
Davno sam zaboravila na stare leksikone i spomenare koji sa mirišljavim pismima, razglednicama zaljubljenih parova i nekim požutelim slikama samuju u fiokama mog roditeljskog doma. Nadala sam se, imaću devojčicu pa ću joj jednog dana otkriti sve strepnje i nade moje mladosti, ali kako to samo život ume da zamrsi, dobila sam dva divna dečaka kojima je do nežnosti srca kao do lanjskog snega. U svet leksikona vratile su me ovih dana igre blogera čijoj grupi pripadam. Slučajno ili namerno meni, koja više verujem srcu nego razumu i od svega slažem emotivne kockice, pripao je set ljubavnih pitanja. Priznajem, mnoga su me uzdrmala iz korena. Mada do bola osećajna, nisam…
-
Naše malo slavlje
Oni koji su upoznali sve muke i radosti roditeljstva znaju da je prvih mesec dana od dolaska bebe na svet najteže. Ne znate kako da se ponašate, šta u kojoj prilici da radite, da li je to što se trudite iz petnih žila i obasipate je neizmernom ljubavlju i nežnošću, dovoljno? E, tako se i nas dve osećamo. Naše čedo NOVO JUTRO, danas ima mesec dana, a čini mi se da smo uložile brižnosti, pažnje, umeća, znanja i emocija za dva života. Kada smo rešile da pokrenemo blog nismo ni slutile šta nas sve čeka i koliko to iziskuje rada, strpljenja i ljubavi. Čini mi se da je najlakše pisati,…
-
Dušebrižnici, uvek budni i brižni
“Suzo, kakav je to skandal sa vašim blogom?”, pitala me je pre nekoliko dana u prolazu prijateljica koju dugo nisam videla. I nije bila prva koja mi je za ovih dvadesetak dana, koliko postojimo, postavila to pitanje. Naravno, skandala nema. Bilo mi je jasno o čemu se radi još prvih dana kada su mi neke kolege rekle da smo uradile odličan marketing šerujući tekstove u nekoliko raznih grupa na društvenim mrežama, u kojima desetak istih ljudi kritikuje aktuelnu vlast. Ne, nismo to uradile, niti nam pada na pamet. Naše tekstove objavljujemo samo u dve grupe blogera i tviteraša. Blog je, za one kojima još nije jasno, intimni internet dnevnik u…
-
Pišem, dakle postojim
Novo jutro! Toliko simbolike u te dve reči. Novi početak za nas dve, čiji se životni putevi prepliću poslednjih godina. Novi poslovni izazov u koji zajedno ulažemo pola veka novinarskog iskustva. Nova mogućnost da svoje stavove, razmišljanja, opažanja i kritike javno iznesemo, bez bojazni da će to iz bilo kog razloga biti cenzurisano ili sankcionisano. Nova nada da sve što poželiš jakom voljom možeš i da ostvariš. Od ideje do realizacije prošle su dve nedelje. Da, hoćemo da pišemo, to oduvek i radimo. Pa, zašto to onda ne bi bilo nešto samo naše? I prethodne sajtove koje smo radile, a digle smo ih praktično od nule, smatrale smo svojom decom.…
-
Novinar sam, tim se ne dičim
Moja prva „pisanija“ sežu iz ranoškolskih dana, kada sam otkrila da je najsigurnije oblikovati misli – u vazduhu. Niko ne vidi i ne čuje a ipak postoji. Bilo je večeri kad sam jedva čekala da legnem u krevet i pišem kažiprstom u prazno. Pa izbrišem, i tako dok se ne umorim. Ta navika ostala je do danas, samo sada „šaram“ po jastuku, desi se, tokom dana, i po stolu, nogama. Gde mi je zgodno a niko ne vidi. Kada sam, sticajem okolnosti a ne željom, upisala novinarstvo, moj četvorogodišnji sestrić me je upitao: Tetka, a hoćeš ti da prodaješ novine na kiosku? Za njega je to bilo novinarstvo. Za mene,…