“Teško je biti dete i biti dobar”
“Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati” – ovako se prvog susreta iz 1967. godine, sa legendarnim Duškom Radovićem, seća Slobodan Stojanović koji je, 25 godina kasnije, napisao roman o njemu “Lav u Beogradu”.
Na današnji dan, 1922. godine, rođen je pesnik, pisac, aforističar, novinar i TV urednik – Dušan Radović.
Sećam se, Duško je godinama bojio svako jutro mog devojaštva. Sa 22. sprata Beograđanke, tačno u 7 i 15, prozborio bi, onako u stilu „ uh što me mrzi da živim“, poneku rečenicu kojoj ste odmah videli i mesto i smisao, i nestao do sledećeg svitanja.
Zapravo, samo bi zaćutao da bi tišinu ispunile moje, naše asocijacije. Umeo je, bogami, itekako da me zamisli, da prevrćem sopstvene stavove i razmišljanja.
Jednog prohladnog jutra, iz stana me ispratila ova Duškova genijalna misao:
“Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide”.
Izvor ilustracije : beforeafter.rs
Tako su naši susreti trajali, godinama. Toliko smo se razumeli i kapirali da sam očekivala kako ću ga, mora biti, ipak nekad negde sresti. Nisam nažalost, ali me je dočekao na prvom venčanju. Onim njegovim čuvenim obraćanjem mladencima koje je matičarka divno izgovorila. Urezalo mi se u sećanje: “Budite ljubomorni, ali ne jedno na drugo, nego na svoj brak…”
Kasnije, kad sam se razvela, setila sam se ove Duškove poruke:
“U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta: kad birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života”.
“Ni tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati “zlatno srce” čiji sjaj izbija u pesmama”, govorili su njegovi obožavaoci.
Duško Radović dobio je “svoje” pozorište za decu u Beogradu.
Kada su ga pitali zašto voli da piše za decu, odgovarao je:
“Mislim da su deca čuvari tajne ovog sveta. Nigde svet nije toliko bogat nego u pričama dece o njemu”.
“Teško je biti dete i biti dobar”
Glavni grad bez njega bio bi mnogo sivlji i bleđi. On mu je davao dušu.
Završavam Duškovom mišlju koja me tako neodoljivo podseća na njega:
“Ima ljudi skromnih. Kad se ujutru probude, kad shvate da su još živi, da još uvek slušaju, gledaju i misle, prva rečenica im je: Neverovatno! Takvim ljudima uvek slobodno možete reći koji je dan i datum, ne prave pitanje, obraduju se svakom.”
IZVOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE : wannabemagazine.com