Čoline pesme, moji snovi

Kao i svaka devojčica iz sedamdesetih i osamdestih godina, imala sam idola. Bio je to Zdravko Čolić! Sa 12 godina počela sam da prikupljam njegove fotografije i tekstove o njemu koji su izlazili u tadašnjoj štampi i da ih s puno nežnosti i ljubavi lepim u dnevnik. S godinama, dnevnik se proširio na više svezaka ispunjenih raznoraznim sitnicama o mom omiljenom pevaču. Čini mi se da je na isti način rasla i moja povezanost sa njim.

Iskreno, pravila sam sveske i za Jastreba, lika iz serije “Kapelski kresovi” koga je glumio Žarko Radić, i za Sandokana iz istoimene italijanske serije popularne u to vreme, sa glumcem Kabirom Bedijem. I dok me je zanesenost njima prošla, Čolomanija je ostala.

Sveske koje imam već 4 decenije, pune su slika, isečaka iz novina, velikih, uredno sklopljenih postera 4×4 A formata! S njima je i moja nevina dečija duša, njegove pesme, moji snovi. U sveskama ga pratim do priprema za, sada već legendarni koncert u Sarajevu, na “Koševu” koji je prekinut zbog kiše, a legendarni Peca Popović to ovekovečio kamerom.

Imam pisanog materijala iz vremena kada su se čitale novine, revije, časopisi za mlade. Tu je puno požutelog novinskog papira iz “Politike-Ekspres”, koju je redovno čitao moj stric i “Večernjih novosti”, koje je kupovao moj otac. Zdravko Čolić se osmehuje i sa starih naslovnih strana “TV novosti”, “Revije”, lista “Zdravo“…

Danas mi je za oko zapeo tekst iz stare “TV revije” pod naslovom “Ima dana za ženidbu”, dok u podnaslovu stoji “Odelo čini pevača”.

Na poslednjem zagrebačkom festivalu Zdravko Čolić je, iako tvrdi da ne ide u krajnost, izazvao mali šok i burne komentare. Naučili smo da su festivali, bar naši, konzervativni, a na pozornici dvorane “Vatroslav Lisinski” Zdravko Čolić je izašao sa balerinama Lokice Stefanović. Dok je pevao kompoziciju “ Ti živiš u oblacima “, iza njega su lepe i mlade devojke iz ove grupe igrale u dugim čizmama i kratkim pantalonama. Ceo ovaj “šou” je bio začinjen odelom od krepsatena koje je na sebi imao ( i koje uvek nosi samo u raznim bojama) dimnom zavesom.

Na prvoj strani dnevnika imam i dva autograma Zdravka Čolića. Prvi je od 10. maja 2008. godine u Zaječaru, kada sam ga upoznala sa svojom mlađom ćerkom. Drugi je potpisao 12. novembra 2016. u Beogradu na godišnjoj skupštini jedne kompanije, čiji je bio zaštitni lik. E, tada sam ga upoznala sa starijom ćerkom i baš smo se ispričali i ismejali, onako bratski.

Iako sam pokušala da dođem do autograma i 12. maja ove godine posle koncerta u Nišu, nisam uspela. Zato sam samo zabeležila :”nema potpisa”!

Ali, prvi put smo se videli davne 1999. godine u Zaječaru. Ja trudna sa mlađom ćerkom! Postoji i predivna fotografija mene na sceni sa njim, ali je ostala negde na Santoriniju, i to baš u onoj kući u čijoj je blizini Čola snimio spot za numeru “Zar se nismo shvatili?”.

I da ne zaboravim, kao tinejdžerka, na vratima svoje sobe imala sam njegov poster u prirodnoj veličini iz tada popularnog časopisa “ Zdravo”. To je tek bio hit! Mogla sam da razgovaram sa njim, plešem, smejem se, radujem.

Prošle su decenije, bila sam u životu okupirana mnogim stvarima, živela u inostranstvu, odgajala ćerke, menjala poslove, stvarala i rušila mostove za sobom, ali je spona uvek ostajala. Bio je to Čola.

autor: Suzana Spasić Stamatelatos, foto: lična arhiva i spot