Kutija mog detinjstva u kojoj “žive” mali ljudi

Radio Zaječar, druga najstarija lokalna stanica u velikoj Jugoslaviji posle Radio Beograda, stanica u kojoj je započela moja novinarska karijera, imala je redovnu rubriku “Dogodilo se na današnji dan”.

Na nju me je asocirala objava koju sam videla na fejsbuk stranici “Upoznajte Borski okrug”, u kojoj istoričar Miloš Petrović iz Donjeg Milanovca piše: “13.3.1972. emitovanjem dvočasovnog programa na talasnoj dužini 249 metara, počeo je sa radom Radio Majdanpek. Prvi urednik bila je Desanka Stefanović, spiker Mira Tatić, dok je tehničar bio Jovan Pavlović, prikazan na donjoj fotografiji. U početku je predajnik od 100 w pokrivao tek gradsko naselje, da bi se vremenom širila pokrivenost, kao i broj emisija, od kojih su pojedine ubrzo stekle i visoka priznanja.
Bila je to jedna od starijih radio-stanica u Srbiji i druga najstarija sa teritorije današnjeg okruga, o čemu je ranije pisano na fejsbuk stranici Upoznajte Borski okrug. Ujedno, reč je o prvom javnom glasilu u Majdanpeku, koje je iniciralo razvoj ovdašnjih medija, te su već 1974. pokrenute i “Majdanpečke novineˮ. Nastankom televizije 1995. godine, Radio Majdanpek je prerastao u Radio-televiziju Majdanpek, koja je pod tim imenom postojala do 2016. godine.”

Kako ništa u životu nije slučajno, tako su se moje dve ljubavi (od velikog broja različitih), stopile u jednom trenutku nesvesno jedna u drugu, a da nikada nisam ozbiljno ni pomislila da će rad u medijima biti moj poziv.

U vreme mog odrastanja nije bilo milion radio i tv kanala kao sada, već dva televizijska programa i nekoliko radijskih koje smo mi pod Staricom uspevali da “uhvatimo”, ali se u svakoj kući najviše slušao lokalni Radio Majdanpek, što je i razumljivo. Ljudi uvek žele da znaju šta se dešava u njihovom gradu, od uobičajenih servisnih informacija, preko svakodnevnih aktuelnosti iz svih sfera života, do priča o običnim ljudima iz komšiluka ili neobičnim događajima.

Najzanimljivije je bilo subotom popodne, jer je u to vreme emitovana emisija kolažnog tipa, sa mnogo muzike, uključenja reportera sa sportskih događaja i sa obaveznom nagradnom igrom. Subotom su nam u goste dolazili Dinići, prijatelji mojih roditelja, pa me je tako jednom prilikom teta Beba nagovorila da se javim uživo u program i da odgovorim na nagradno pitanje. Nisam imala više od deset godina. Mislila sam da u tom trenutku svi slušaju radio i da će svi znati da sam se baš ja javila. Te subote su “iz bubnja” izvukli moje ime, ne sećam se nagrade, ali znam da su mu ispunili muzičku želju. U vreme kada smo omiljene ili hit pesme mogli samo da snimimo na kasetofonu sa radija, to je bilo važnije od same nagrade koju sam dobila.
Volela sam i špicu jedne od emisija Radio Majdanpeka, ne znam da li baš te subotnje, koja je u stvari bila foršpan numere “Svi marš na plas” u to vreme popularnog “Bijelog dugmeta”.

Kada si mali i kada živiš u malom gradu, nemaš priliku da poznaješ ili srećeš slavne ličnosti. Osim onih koji žive u tvom radio aparatu. Naša komšinica Vesna Nestorović bila je jedna od njih. Stanovala je na istom spratu, mi s leve, ona s desne strane lifta, na trećem spratu velelepne “Starice”, kako se naziva šesnaestospratnica u kojoj i sada žive moji roditelji. Ona je za mene bila super star, a to joj nikada nisam rekla, čak ni kasnije kada smo već bile koleginice, ona zaposlena u Radio Boru, ja u Radio Zaječaru. Uživala sam u boji njenog glasa kada bismo u hodniku ili u liftu razmenile po nekoliko rečenica. U trećem ili četvrtom razredu osnovne škole pobedila sam na krosu RTS-a i plasirala se u viši rang takmičenja. Već u ponedeljak ujutru pozvana sam u direktorovu kancelariju. Vesna je došla da snimi razgovor sa mnom za centralni Dnevnik u 16 sati. Zvuči neverovatno, ali i sada, 40 godina kasnije, znam šta sam tog jutra imala na sebi. Još mogu u mislima da dočaram sliku zbunjene devojčice koju intervjuiše jedina poznata ličnost u njenom univerzumu. Zbunjenost je tokom dana zamenilo oduševljenje. Ni na kraj pameti mi tada nije bilo da ću jednog dana ja držati mikrofon i “živeti” u maloj kutiji.

U radio stanicu sam prvi put ušla kao tinejdžerka. Jednog popodneva smo Tereza i ja otišle da odnesemo nešto njenoj mami koja je radila u stručnoj službi radija i iz nekog razloga tog dana dežurala. Čini mi se da je primala uplate za muzičke želje, tada ih je na radiju bilo na stotine, ali nisam sigurna… Bilo je to kao da sam stupila u hram. Sa strahopoštovanjem sam gledala velike Študere sa namotajima trake, studio, “gluvu sobu”, montažu, mikrofone, Uhere…

Mislim da bih i sada prepoznala glas spikerke Lele Petrović koja je čitala vesti i vodila Dnevnik svakog radnog dana. Ne mogu da se setim imena novinara, ali svakako osim Vesne Nestorović pamtim Dušicu Stojanović, Silviju Vukašinović, Jelenu Bujdić, Nikolu Kosanovića…

Radio mog detinjstva zadesila je ista sudbina kao i radio stanicu u kojoj sam 1995. godine započela svoju profesionalnu karijeru. Zbog tranzicije, liberalnog kapitalizma, privatizacije, alavosti i ko zna čega sve još, a najviše zbog potpune nebrige i neshvatanja države koliko ljudima u malim sredinama znače lokalne i regionalne radio i tv stanice, Radio Majdanpek i Radio Zaječar, i na desetine drugih, sličnih, odavno su utihnuli. Ostali su samo u rubrikama “Dogodilo se na današnji dan” i u sećanjima onih koji su uz njih rasli. Baš kao i ja.

naslovna foto: Pexels/Ivan Meljnik, foto u tekstu: arhiv Majdanpek/fb Upoznajte Borski okrug