Crtice života

Crtice života iliti – spletkarenje sa sopstvenim beleškama

2015-2020.
– Pa dobro zašto ne pišeš još taj blog?
– Ne mogu na komandu, mora da mi dođe.
– Pa dobro kad ćeš više da počneš?
– Znam tačno kad ću. Ne znam još šta, ali biće njen.

31.12.2020.
– Znaš da imaš još 7 dana?
– Znam.
Nisam pitala za šta.
Ustvari, trema mi je – šta bi ti rekla. Iako sasvim znam šta bi rekla.

Kad čujem reč spletkarenje pomislim na našu omiljenu knjigu i njen čuveni početak:
Gde si se zajebala, Marina?
Bogami, gde god sam stigla, ako mene pitaš. 

Otišla si zabrinuta. To znamo ti i ja. Šta će Kalimero sa sobom. Hoće li pući glava ili zid. 
Elem, Kalimero je ozbiljno shvatio da je zid uvek jači. I da je u glavi uvek poenta.
Za slučaj da neki golub pismonoša ume da ti dostavi (sva je šansa da je beli, znajući te), hvatala sam nam neke beleške. 


Naučila sam da… mnogo je važno:

Zastati, disati. Stalno se podsećati da dišeš. Ako zaboraviš kako, ponovo učiti da dišeš. (Što bi ti onako novinarski rekla, “Ja ne znam – ali znam ko zna”)
Verovati svom osećaju u stomaku. Strašno je, najčešće. Bojiš se, najčešće.
Glava ti govori da tako ne treba… E, tako jedino treba.



Držati za ruku ljude koje voliš. Rečima, zagrljajima, osmesima. Kako znaš i umeš. Svakodnevno.
Govoriti ljudima da ih voliš. I kad i koliko i zašto. Ništa se ne podrazumeva.
Hrliti ka onima koje voliš, u vreme i nevreme. Bez pitanja. 
Banuti na vrata, praviti palačinke, doneti burek.
Negovati prijateljstva. Grliti ih ćutke.
Ceniti druge šanse kad ih dobiješ. Ne ponavljati ono što je prethodnu šansu ubilo.



Činiti dobro, bezuslovno, bezrezervno i stalno. 
Govoriti istinu, na isti način. 
Čuvati i gvirnuti u uspomene redovno. Stvarati (i opipljive) uspomene. 
Neko važan će nas jednom kroz njih upoznati, iako nas nikada nije sreo.
A nekome važnom će pomoći da izgura dan, kad mi ne budemo mogli.




Jako voditi računa koga puštaš u svoj život. I iz čijeg života odlaziš.
Vežbati strpljenje. Strpljivo. Za sve vredno treba vremena…i neograničeno truda.
Pronaći granicu između strpljenja i gubljenja vremena. 

Ne biti isključiv, svet nije crn ili beo. Srećom.
Ne biti impulsivan. Ne biti impulsivan. Ne biti impulsivan.
Biti nežan prema sebi. Misliti na sebe koliko i na druge. Naučiti, pa vežbati.
Sve su Drine ovog sveta krive….I to je sasvim u redu. Ne možeš sam(a) spasiti svet (srećom?). 
Biće dovoljno da svako od nas spasi svoj mikrosvet.




Celoga života jačati mišiće da nosiš svoj krst.
Pustiti druge da nose svoj. I kad ih voliš najviše na svetu i mnogo ti je teško da to gledaš.
Nije do krsta, do mišića je.
Medalja se stiče na treningu…. Na takmičenje samo odeš po nju.



Dovoljna si, takva kakva si. 
To ume da razume samo nekolicina (srećom).
Ne trošiti reči na druge.




Vremena ima neograničeno i nema dovoljno. Ne brkati ta dva. Voditi računa kako ga trošiš.
Slušati svoje telo i verovati mu. Ne otežavati.
Ići na preventivne preglede, redovno. Još tražim izgovore, ali odem.

Nikad nije momenat. I baš zato – uvek je momenat. 
Ne čekati trenutak, stvarati ga.
Živeti u sadašnjem trenutku, ali razmišljati o budućnosti koja od tih trenutaka zavisi. 




(Sa)znati kud teraš. Naučiti da razumeš šta ti stomak govori. 
Glavom jedino – dobro razmisliti kako da teraš tamo kud bi. 
Cilj je važan koliko i put. I društvo.
Ne pristajati na ono što ne želiš. Pre toga priznati sebi šta želiš.

Izdržati teške reči drugih, koje nisi želela. Razumeti, iz petnih žila.
Izdržati neizrečene reči drugih, koje si želela. Razumeti, nije im bilo vreme.
Ne uzvraćati na tuđu bol svojom. Svako bije bitke o kojima ništa i ne znaš.
Slušati pažljivo šta ti oni koje voliš ne izgovore, a važno im je.




Ići na psihoterapiju. Kao deo života, a ne samo po slamku spasa (van sebe je naći nećeš). 
Govoriti o tome, možda i druge ohrabri. Ne možemo sve sami (i ne treba).
Uraditi domaći i odštampati majicu “Fuck it – olabavi”. Obući je…i olabaviti.
Sopstvene stege, očekivanja, pritiske i naopaka uverenja.

Plakati, kad god možeš i potrebno ti je. Još ne znam kako plakati kad ne možeš, a potrebno ti je. Ali idem na terapiju pa ćemo doći do toga.
Smejati se, kad god možeš. Koliko te grlo nosi.
Čuvati one sa kojima se gušiš od smeha. I one koji ti niotkuda mame osmeh u krajičku usana.




Izgovarati naglas svoje želje, brige, strahove, radosti. I sam sa sobom, a i sebi važnima.
Hrliti ka onome što želiš, čak i kad je preko nekog dalekog praga. A često je ispred nosa.

Imati svoj krov nad glavom. Ne seljakati se više.
Ne, ne mislim na nekretninu.




Čitati, čitati, čitati. Ne jediti se kad ne možeš godinama da čitaš, a želiš. Vratiće se.
Pisati. Onako, kad ti dođe. Ne na komandu. 
Ništa ne raditi na komandu, čak i kad možeš.

Slušati muziku koja te inspiriše.
Plesati uz ono(g) što te inspiriše.
Prepoznati neke oči po tome.
Ne brinuti hoće li se one pojaviti. Hoće.




Naći svoju simboliku.
Bilo to u šoljici kafe, golubu, tetovaži, pesmi, broju.
Ili nečijem pogledu.
Tu je – i nije slučajno tu.

Evo, recimo – Ne znam tačno zašto, ali broj 6 ti je bio važan.
Božić je bio naš praznik…kad svi putevi vode kući.
Danas je Božić i 6 godina od tvog poslednjeg teksta.
Nije bilo teško shvatiti da je tada i vreme za moj prvi, jer sam obećala.

Držati obećanja. I ne čekati na važne korake predugo.
Recimo – ne čekati 6 godina da napišeš tekst, jer bude predug.
A zamisli tek šta bude sa drugim ozbiljnostima.




Ali…koliko god treba, čekati i verovati u svoj Zlatni dan.
Nekad on bude i noću. Znaćeš tačno koji je.

Čekajući ga, ne zaboraviti da – ma koliko crna bila noć – uvek svane….novo jutro.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Leave a Reply

Your email address will not be published.