Isti su nam znakovi, a putevi različiti
„Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.“
Ovu mudru misao mnogi će prepoznati kao prvi zapis u knjizi „Znakovi pored puta“, jedinog našeg nobelovca, Ive Andrića.
Tu knjigu pisao je od 1929. sve do pred smrt, upisujući u nju sentence, beleške, misli, fragmente viđenoga, sećanja, u prolazu ulovljene rečenice; sve ono od čega su mogle nastati pesme, priče, putopisi ili romani, ali nikad neće, jer pisac ima samo jednoga sebe, da u jednome danu, ili u jednome životu, napiše koliko stigne i može.
Štivo obavezno u svakom domu, koje se ne čita u jednom dahu, kao što se vino popije naiskap, već polako, natenane, da se u svakoj reči uživa, da se u svakoj misli pronađe sličnost sa onim što nas tišti ili raduje.
Nema osobe koja bar jednom u životu nije posegla za “Znakovima” tražeći u njima zrno utehe, iskru nadahnuća, mudar savet, reči ohrabrenja, rasplet ličnih nedoumica.
I kada u samoći, u četiri zida, vagamo svoje misli i osećanja, kada na svetlost dana iznesemo najdublje tajne koje vešto i od sebe samih skrivamo, i kada se suočimo sa tim ko smo, šta smo i šta želimo, tu su “Znakovi” da nam pokažu pravi put.
Nije to klasični dnevnik pisca, već spontani rad duše koja živo i osetljivo reaguje na svakodnevne podsticaje i prerađuje ih u meditacije i vizije, u snimke predela i ljudi. A opet, sve nam je tako blisko i na našu stvarnost primenjivo, iako je napisano pre osam decenija.
Andrić je najčešće bio zaokupljen razmišljanjima o čoveku, životu i smrti, ženi i ljubavi, o književnosti i umetnosti, o svakodnevnim pojavama i stvarima.
Tragajući za odgovorom na večita pitanja životnog smisla, prolaznosti, lepote, trpljenja, suočavanja sa bolom, strahovima, ali i radošću, i sami putujemo kroz vreme i život prepoznavajući svoje znakove pored puta.
Citati iz Andrićevih “Znakova” krasili su nekada dnevnike, spomenare i leksikone, ljubavna pisma. Sada su ih prepune društvene mreže. Mnogi ih koriste i ne znajući ko ih je napisao.
Kako god, svi imaju neku omiljenu mudrost. Sami dopišite vašu, a ja ću završiti svojom omiljenom “Dok god ima mraka, biće i svanuća”.
IZVOR FOTOGRAFIJE: www.zastavki.com