Šta Vas interesuje?
Ove ptice ipak polete
20. децембра 2014.
3214 pregleda

Ove ptice ipak polete

Dugo smo želele da posetimo jedno lepo mesto u Boru o kojem se premalo priča. Ustanova za dnevni boravak dece ometene u razvoju „Mozaik“ Bor dočekala nas je širom otvorenih vrata i srca! Okitili su jelku malo ranije, da nas i ona dočeka!

mozaik-bor-10

Ovde, već kako kog dana, boravi od 25 do 30 devojčica i dečaka. Najmlađi ima 5 a najstariji 26 godina. U toj porodici ima dece sa Daunovim sindromom, autistične, sa Retovim sindromom, dece sa lakim, umerenim i teškim intelektualnim smetnjama u razvoju, ali i kombinovanim invaliditetom, cerebralnom paralizom. I svi su iskreni i divni.

mozaik-bor-11

Svako je priča za sebe. Kod njih nema tajni i sve se čini lako i jednostavno. Kao u bajci, smeju se, zabavljaju i verujte – nikada ne svađaju. Jer to ne umeju, jer im je smisao života igra, ljubav i druženje. Vole stoni tenis, obožavaju teretanu, a preko leta ih vode na bazen ili u laganu šetnju na konjima.

Nigde, garantujem, nećete sresti toliko energije i neke, valjda, iskonske potrebe da se bore i izbore, da razviju svoje umne i fizičke sposobnosti do najviših granica. Više je to od terapije – to je njihov život. Svako se svakom raduje.

Za roditelje „Mozaik“ je idealno rešenje. Svi se slažu u jednom: deca napreduju, srećna su i zadovoljna. Mirni su jer mališane ostavljaju u sigurnim, stručnim rukama, ljudima koji ih prihvataju raširenih ruku i ogromnog srca. Neki od njih tek ovde shvataju da je njihovoj deci potrebna i stručna pomoć.

“Jednog dana, doveli smo roditelje koji su tvrdili da njihovo dete ne napreduje i smestili ih tako da ga krišom posmatraju”– priča nam Saša Đorđević, menadžer. Videvši da devojčica sama jede i oblači se, majka je zaplakala. “Ali kod kuće je mi hranimo, pojma nisam imala da to može sama” – rekla je. Otišli su oduševljeni. Kao da je osvojen Mont Everest. Ili Nobelova nagrada. Što za njih i jeste ravno takvom podvigu i uspehu. Važno je verovati da je nešto moguće, a ljubav i upornost donesu ostatak čarolije.

Deda, kako ga iz milošte svi u “Mozaiku” zovu, svakodnevno dovozi i odvozi decu. Ne samo do “Mozaika” i nazad, već i kod lekara ako zatreba, u specijalnu školu… bilo gde.

Jednom je krenuo je u 4 sata ujutru po dete u nekom udaljenom selu, iako je bilo klizavo i opasno. „Kad sam stigao nisu mogli da veruju“, poverava se skromno. Ne pitamo kolika mu je plata za taj toliko odgovoran posao. Jer znamo – nema tih para. On im je baš kao pravi deda, a ko tu na novac misli.

mozaik-bor-4

Svi su oni mali umetnici. Ovih dana pripremaju predstavu za Novu godinu, na koju su pozvani roditelji, bake i deke i svi oni koji za njih i zbog njih žive. Uče vredno, a svaki savladani stih vredan je rešenja najtežeg matematičkog problema.

Kažu, biće lepo i uspešno. Nadaju se ponekom poklonu i obaveznoj torti i sokovima kojima ukrašavaju i svaki rođendan. To su njihova mala, a istinski velika slavlja. Koja nikoga na kugli zemaljskoj ne mogu ostaviti ravnodušnim.

mozaik-bor-8mozaik-bor-7

U „Mozaiku“ imaju i senzornu sobu, vrednu 15 hiljada evra. Deca je obožavaju, jer je tu sve prilagođeno njihovim potrebama: boje, mirisi, muzika, beskrajna kutija, svetlosni efekti, fotelja koja ih blago njiše… Kad smo došli, pevao je Hari Mata Hari. Svako od njih ima pesmu koju je izabrao, ali pušta se i specijalna instrumentalna muzika.

mozaik-bor-9

Ovaj projekat započet je pre pet godina u Boru. Poslednje dve godine sve finansira opština, a za roditelje boravak dece je besplatan. Hrana se doprema iz predškolske ustanove, po posebnim standardima. Ne izostaju ni druženja uz kafu i čaj koje sami kuvaju.

mozaik-bor-1

Za one koji imaju terapiju zadužena je medicinska sestra, koja isključivo daje lekove prema izveštaju lekara specijaliste. Imaju i jednog dijabetičara, za njega se obroci posebno pripremaju. Ovde ne sme biti i – nema greške.

mozaik-bor-2

O deci brinu svi ovi divni ljudi: šest vaspitačica, medicinska sestra, defektolog, psiholog, kineziterapeut, ali i servirka hrane, vozač i higijeničar. Srce celog kolektiva je Saša Đorđević, čovek čiji se slepi otac, Miroslav Đorđević, već više od 40 godina bori za dostojanstven život dece sa psiho – fizičkim smetnjama u razvoju.

Ko jednom sve ovo vidi i doživi, potpuno će promeniti filozofiju života. Jer, ovoliko ljubavi, prijateljstva i radosti, ovoliko energije i volje ruši sve naše predrasude. Toliko, da se zapitamo ko je u ovoj priči “zakinut”, a ko živi punim životom. Kad bismo mi, zdraviji, sa toliko entuzijazma i ljubavi prilazili svemu – gde bi nam bio kraj.

mozaik-bor-6

Odlazimo punog srca i zamagljenih očiju.

Ovde ljubav uživa. Smestila se u srce devojčica i dečaka koji znaju samo za osmeh, zagrljaj, poljubac i nežnost. Kad uđete u njihov dom, stegnuta, teška srca, dočeka vas radost. Kao kad vam se odojče prvi put nasmeši. I vi ste, zauvek, njihovi.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...