Silicijumska dolina – san jednog gimnazijalca
“Jedan od najboljih svetskih PR stručnjaka, prema oceni američkog nedeljnika Businessweek, Jonathan Hirshon, posetiće Beograd 28. septembra 2015. godine.”
Da li je moguće da je prošlo već četvrt veka?
O, kako je to davno bilo! Za mene, gimnazijalca na oglednom smeru INFORMATIKA, sve što je dolazilo s one strane okeana, a ticalo se računarske magije, bilo je ravno svetskom čudu. Drugari su me začuđeno gledali kad sam im, kao u transu, objašnjavao zašto moram da vidim i dodirnem gurua Silicijumske doline.
Evo mene sada na istom mestu na kojem je on stajao tako davno. Ali, ne poredim se ja sa njim. Moj put je bio mnogo teži i drugačiji. Nije lako klincu s Timoka da uspe u dalekom svetu. Iskreno, bilo je teško steći znanje i zvanje i u Srbiji, a kamoli tamo daleko gde milion zaluđenika informacionim tehnologijama ima bolje startne pozicije od mene.
Ne, ne žalim se. Prvi računar je u naš dom stigao nakon mog rođenja, mada je deda kao antikvitet čuvao stari ZX Spectrum iz 1982. godine. Kako sam rastao, menjala su se moja interesovanja, a tako i računari. Mada pripadam sajber generaciji, mnogo mi je značilo i što su moji roditelji bili “u toku”. Iako je svako od nas imao svoj računar, ne računajući lap-top, tablet i telefone sa neverovatnim perfomansama, nismo živeli u virtuelnom svetu, već u toplom, porodičnom domu gde se neguju prave vrednosti. Ljubav i podrška se podrazumevaju, a to je, sada shvatam, osnova svega.
Podržali su me u svakoj mojoj nameri, ohrabrivali kad god je to bilo potrebno, bili uz mene pri odabiru škole, fakulteta, posla, usavršavanja, selidbe u inostranstvo.
Sasvim slučajno, mada u slučajnost ne verujem, priključio sam se pre četvrt veka, još kao maturant, inicijativi “Konstruisanje pametnih gradova”. Bila je to na izgled utopijska ideja kako urbane sredine povezati i učiniti ih udobnim za život, efikasnijim u štednji energije, ekološki prihvatljivijim i, pre svega, bezbednim. Sa vrhunskim stručnjacima počeo sam da radim na sajber bezbednosti pametnih gradova. Kreiranje standarda, smernica i resursa…
Zaječar je bio jedan od prvih potpuno umreženih gradova. Od “e-šaltera” u Gradskoj upravi za izdavnje svih vrsta dokumenata, potvrda i uverenja, do elektronskih zdravstvenih kartona i školskih dnevnika. Kao u reklami, jednim klikom do čega god želite. Za grad od 65 hiljada stanovnika, gde svaki svaki drugi ima pristup internetu, bezbednost na mreži je izuzetno važna, i zbog korisnika i zbog onih koji usluge pružaju. Posao nije bio lak, ali sam ponosan što sam bio deo tog projekta, koji zauzima važno mesto u mom CV-iju.
Zahvaljujući projektu pametnih gradova, i mom skromnom doprinosu njegovoj realizaciji, ne postoji ozbiljna IT kompanija u svetu koja nije čula za moj rodni grad na krajnjem istoku Srbije, na samoj granici sa Bugarskom.
To je bila moja odskočna daska. Moja vizit karta.
Bilo je ponuda iz najvećih evropskih centara, pa čak i iz Škotske o kojoj sam kao klinac sanjario, ali sam ipak odabrao da usavršavanje nastavim u Sjedinjenim Američkim Državama. I kada iza sebe imaš iskustvo, ime i reputaciju, ipak krećeš od nule. Rad, rad, i samo rad. Sva sreća da je to za mene i zadovoljstvo. Sistemsko programiranje, upravljanje softverom, web dizajn… Kao poslastice koje deca nabrajaju.
Rad i stalno usavršavanje, inovativnost i kreativnost, daju rezultate, mada ništa ne dolazi preko noći. Postao sam poznat u IT svetu, pre svega zahvaljujući inovativnim idejama u oblasti bezbednosti na mreži i zaštiti privatnosti od “Velikog Brata” koji se poslednjih godina uvukao u sve pore života običnih ljudi.
Čest sam gost na najpoznatijim svetskim univerzitetima, a ovog leta je stigao i zvanični poziv iz Beograda. Tako da sada, vratiću se na početak priče, stojim na istom mestu na kojem je pre četvrt veka stajao jedan od mojih idola -Jonathan Hirshon.
Mada sam ponosan na svoju karijeru, koja nije ništa manje blistava od njegove, srećan sam što mogu reći da sam običan momak sa Timoka koji je uspeo u životu, a pri tom pre svega mislim na svoju porodicu i troje divne dece.
autor: Aleksandar Stamenković
fotografija: plimbi.com