Po prvi put u životu žalim što nisam građevinac ili neke slične struke. Ne da bih gradila, nego pucala.  U vazduh, zemlju, vodu a najviše da zazuji “metak” blizu nekih ljudi. Da ih dobro zaplaši i otrezni, trgne i osvesti. Da se zapitaju ko su, kakvi su i zašto su takvi (bili ili postali, svejedno). “Pucala” bih iz one skalamerije, ne znam kako se stručno zove, što ispaljuje eksere kao pištolj metke i zakuca ih bez greške. Činila bih to bez milosti, ciljala blizu da čuju kako fijuče oko glave, u one narodne poslanike što posramiše celu Srbiju ne glasajući da Zojin zakon uđe u skupštinsku proceduru. Izvor fotorafije : www.vaseljenska.com…