Treperenje duše
Voleli smo mnoge i mnogi su voleli nas. Svi su nas oblikovali, u svakom od njih deo je nas.
-
Suze sad ništa ne vrede
“Vidi mama, varaju ih kao što si ti mene kad sam bila mala” – kaže moja odavno odrasla ćerka pre par dana dok sedimo u poslastičarnici. “Kupuju im – zimski sladoled”. Zimski sladoled – jedna od onih tako slatkih iluzija detinjstva! Setila sam se ove „prevare“ koju valjda svi roditelji sa puno ljubavi pružaju deci. Od deteta u naručju do onih od pet šest godina svi su prstom upirali u ovu našu omiljenu poslasticu. Pa zamislite koja je divota jesti sladoled u sred zime, još nema opomena „jedi polako, pazi da ti ne curi“. Izvor fotografije : salesblend.com A onda su prišle dve nešto starije devojčice sa sestricom ili drugaricom od…
-
Kad o bolesnoj deci odlučuju “bolesnici”
Po prvi put u životu žalim što nisam građevinac ili neke slične struke. Ne da bih gradila, nego pucala. U vazduh, zemlju, vodu a najviše da zazuji “metak” blizu nekih ljudi. Da ih dobro zaplaši i otrezni, trgne i osvesti. Da se zapitaju ko su, kakvi su i zašto su takvi (bili ili postali, svejedno). “Pucala” bih iz one skalamerije, ne znam kako se stručno zove, što ispaljuje eksere kao pištolj metke i zakuca ih bez greške. Činila bih to bez milosti, ciljala blizu da čuju kako fijuče oko glave, u one narodne poslanike što posramiše celu Srbiju ne glasajući da Zojin zakon uđe u skupštinsku proceduru. Izvor fotorafije : www.vaseljenska.com…
-
Ove ptice ipak polete
Dugo smo želele da posetimo jedno lepo mesto u Boru o kojem se premalo priča. Ustanova za dnevni boravak dece ometene u razvoju „Mozaik“ Bor dočekala nas je širom otvorenih vrata i srca! Okitili su jelku malo ranije, da nas i ona dočeka! Ovde, već kako kog dana, boravi od 25 do 30 devojčica i dečaka. Najmlađi ima 5 a najstariji 26 godina. U toj porodici ima dece sa Daunovim sindromom, autistične, sa Retovim sindromom, dece sa lakim, umerenim i teškim intelektualnim smetnjama u razvoju, ali i kombinovanim invaliditetom, cerebralnom paralizom. I svi su iskreni i divni. Svako je priča za sebe. Kod njih nema tajni i sve se čini…
-
“Nema većeg čuda od dvoje koji se vole”
“Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li 14, 17, 20 ili 56 godina! Susretao sam ja i devojčice od 72, i odmah se nekako videlo da su još klinke….Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900.” Ima li devojčice u bivšoj Jugoslaviji, bez obzira na godište, koja sebe nije pronašla u predivnoj knjizi Mome Kapora, njegovom prvencu “Beleške jedne Ane”? Voleo je Kapor ljubav, svet oko sebe, lepe žene, boemski život, a umetnički nadaren lako…
-
Najgore je kod očiju biti slep
Prošlo je od tada skoro pet meseci. Sticajem okolnosti, koleginica i ja dobile smo poziv od Branka Lukića iz Humanitarnog radija Kragujevac da gostujemo kod njih i pričamo o Zaječaru. Po čemu se izdvaja, po čemu je poznat. Prilika koja se ne propušta, odmah smo na spisak stavile naš čuveni arheološki lokalitet Feliks Romulijanu, Zoranove dane, Gitarijadu, pozorište, Park šumu Kraljevica, Popovu plažu… i sve ono što grad na Timoku čini jedinstvenim. Naravno pripremile smo i podatke o socijalnoj zaštiti, radu humanitarnih organizacija, udruženja i slično. Ono što nismo znale a ruku na srce ni očekivale, u Humanitarnom radiju koji je ustvari improvizovan u jednoj prostoriji radila su samo dvojica…
-
“Teško je biti dete i biti dobar”
“Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati” – ovako se prvog susreta iz 1967. godine, sa legendarnim Duškom Radovićem, seća Slobodan Stojanović koji je, 25 godina kasnije, napisao roman o njemu “Lav u Beogradu”. Na današnji dan, 1922. godine, rođen je pesnik, pisac, aforističar, novinar i TV urednik – Dušan Radović. Sećam se, Duško je godinama bojio svako jutro mog devojaštva. Sa 22. sprata Beograđanke, tačno u 7 i 15, prozborio bi, onako u stilu „ uh što me mrzi da živim“, poneku rečenicu kojoj ste odmah videli i mesto i smisao, i nestao…
-
“Sreća je lepa samo dok se čeka”
Uz poeziju Desanke Maksimović odrastale su generacije mladih sudbinski povezanih na balkanskoj vetrometini, gde su emocije često zvezda vodilja. Pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi, lako su našle put do srca ustreptalih od nabujalih osećanja. Slutnja i strepnja, kao sinonimi traganja za lepotom, zanosima i uzletima u visine, utkane su u svaki stih Desankine ljubavne poezije. Najtananijim otkucajima duše, u kojima je ljubav još uvek iluzija, snevanje i iščekivanje, posvećena je i njena najpoznatija pesma “Strepnja”. Ova oda nevinoj ljubavi, punoj zanosa i nade, donela joj je i prvo književno priznanje, daleke 1925.godine, na…
-
“Ko promaši ljubav, promašio je život”
Citat ne razumeš dok ga ne doživiš, jedna je od novijih mudrosti korisnika društvenih mreža. A neke od najlepših citata, u kojima se svako od nas može pronaći, napisao je Meša Selimović. Podsetićemo vas samo na neke od njih: “Tajna se duže pamti nego jasna istina.” (Tvrđava) “Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost.” (Tvrđava) “Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav.” (Tvrđava) “Nije čovek ono što misli, već ono što čini.” (Derviš I smrt) “Krijemo ljubav, tako je i ugušimo.”(Derviš I smrt) “Ništa ne treba čekati, svemu treba ići u susret.” (Derviš i smrt) Izvor fotografije: zoricazoricblog.files.wordpress.com Meša se među zvezde vinuo pre više od tri…
-
Promašio je Albukerki ali je stigao do svih nas
“Ako ti jave umro sam, a bio sam ti drag, možda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla…” Kad god se neko meni drag preseli u večna lovišta, setim se Besmrtne pesme Mike Antića. Jer, sve ih spaja ta jedna reč koja kaže – da im smrt ne može ama baš ništa! Izvor fotografije: s739.photobucket.com Legenda, bard, maestro, a ipak, sasvim običan, neprimetan “večiti mlađi referent” (“dokle ću da budem mlađi referent, od koga sam ja to mlađi” – urlao je na Šojića u Tesnoj koži). Duško Dugouško, Pantić, Ostojić….Nikola Simić. Videla sam ga jednom, pre desetak godina, kod V beogradske gimnazije u Beogradu. Sa kačketom i naočarama,…
-
“Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje”
Uvek kad sretnem porodicu u kojoj ima dece sa posebnim potrebama osetim snažnu empatiju i dugo me muči pitanje kako ti ljudi žive. Nedavno sam, na jednoj slavi, zapazila lepog crnomanjastog mladića po čijim se pokretima i ponašanju, a ne toliko izgledu, primećivalo da je drugačiji. Pored njega sedela je lepa i nasmejana mlada žena, a sa druge strane, naočit crn muškarac. Sticajem okolnosti, gosti su počeli da pričaju o njima. Imaju tri sina, dva su studenti a ovaj srednji je rođen kao autističan. Slutila sam tešku priču pa sam se, poznajući njihove kumove, kasnije raspitala. Tako sam saznala da lepa mlada žena nije njihova majka, već žena njihovog oca.…
