Nešto sasvim lično
Ponekad je glupavo, čudno, smešno, tužno, neozbiljno, uvrnuto, ali je samo i jedino – naše.
-
Ništa nije važnije od života
Već tri nedelje po mislima kotrljam informaciju koja me užasava i koju ne mogu da prihvatim. Premeštam je iz jedne u drugu fioku razuma, koji odbija da o njoj racionalno razmišlja. Kad uspem da odspavam nekoliko sati otvaram oči bojažljivo u nadi da je sve to noćna mora, ali se košmar nastavlja. Moja dobra prijateljica ima karcinom.Četvrti stadium. Ovo saznanje me je totalno porazilo. Sve se dešava tako brzo. Od trenutka kad joj je pozlilo do konačne dijagnoze prošlo je 10 dana. Operacija ne pomaže, kao ni hemoterapija. Samo čudo. I volja onih koji je vole da u bespoštednoj borbi s vremenom poraze bolest. Svaki dan je nova mala pobeda.…
-
Plima
Dišem, a vazduh ne stiže do pluća. Slušam, ali to što čujem ne dopire do mene. Gledam, bez ikakve ideje kako da razmrljane slike sklopim u smisleni mozaik. Razmišljam, ali u mojoj svesti nijedna misao ne dobija jasne konture. Gušim se od svega toga, od besa, jada, nemoći…Bojim se, potopiće me plima loših vesti i groznih stvari koje se dešavaju i meni i ljudima koje volim, a ja ne umem da plivam, ne umem da držim glavu iznad vode. Ne znam kako se ljudi bore i izbore sa surovošću života, sa sivilom koje im natapa misli i dušu, sa jakim tornadom koji u tren oka samelje sve pred sobom i…
-
Promene počinju od frizure
Promene prvo počinju na glavi, pa tek onda u glavi. Tako je to kod žena. Ili, bar kod mene. Pre desetak dana promenila sam boju kose. Odlučila sam da to bude neka srednja nijansa smeđe, mada to što nisam plavuša ne znači i automatski da ću biti manje naivna i da ću prestati da mislim da su svi ljudi u osnovi dobronamerni. Ha! Šta ću, ja i dalje verujem u bajke… Sada sam rešila i da se ošišam. Međutim, moja frizerka ne radi. Od petka sam tri puta odlazila do salona, ali i dalje stoji ista poruka, da ne radi zbog bolesti. Već sam počela da brinem. Za 13 godina,…
-
Sami krojimo svoju sudbinu
U situacijama koje izgledaju bezizlazne, na raskrsnicama života kada treba doneti važne sudbonosne odluke, u trenucima kada se nagomilaju porodične, profesionalne ili emotovine dileme, u zdravstvenim i drugim životnim krizama, mnogi pomoć traže u položaju zvezda, govoru karata, rasporedu zrna pasulja…Čak i danas. Mnogi bi da zavire u budućnost očekujući da im čitači sudbine kažu baš ono što žele, svejedno da li se radi o novčanom dobitku koji će rešiti sve brige i probleme, o udaji za princa na belom konju i zajedničkom životu kao iz bajke, o novom poslu koji garantuje uspeh, slavu i dobru zaradu ili o naprasnom ozdravljenju od neizlečive bolesti. Oni koji se za pomoć obraćaju…
-
News junkie
Dešava se da prođe čitav dan a da ne pogledam vesti ni na jednoj od nacionalnih i regionalnih televizija. I ne smeta mi…Ne osećam se odsečeno od sveta, neobavešteno, van zbivanja… Možda to i ne bi bilo tako čudno da do pre godinu dana nisam bila njuz zavisnik. Dan mi je počinjao i završavao uz vesti. Politička dešavanja, ekonomska kretanja, crna hronika, društvene teme, gradske aktuelnosti, novosti iz kulture, sportski podvizi, vremenska prognoza… Prva pomisao ujutru dok daljinskim šaltam kanale bila mi je „šta se desilo dok sam spavala?“, a onda grozničavo slušanje jutarnjih vesti i pažljivo čitanje teleteksta i krolova u jutarnjem programu. Po dolasku na posao sledilo je…
-
Dani praštanja
Danima već razmišljam o Božiću i Badnjem danu, kao praznicima mira, ljubavi i praštanja. Toliko se toga nakupilo u meni, da će me plima progutati ako u sebi ne nađem snage da oprostim onima koji su mi svesno ili nesvesno naneli bol. I to ne zbog toga što oni zaslužuju oproštaj, već zato što je meni potreban mir. Uhh, nisam dobra u opraštanju…ne ide mi baš. Možda i zbog dobrog pamćenja, koje je često usud, a ne dar. Nešto bih ponekad volela i da zaboravim, ili možda da selektivno odložim u fioke sećanja, ali ne može se tako…Lakše je reći zaboraviću, oprostiću, nego to i uraditi. Niko voljom, ni zaklinjanjem…
-
Ples je tajni govor duše
„Ples je tajni govor duše“, zapisala je davno balerina i koreograf Marta Grejam. I zaista, bar za mene, ništa nije tako intimno i iskreno kao ples. Retko plešem, mada volim, jer se tada pred tuđim očima osećam ogoljeno, potpuno otvoreno, kao da najtananija osećanja kojima je duša protkana iznosim na videlo… i nežnost, i strast, i ljubav, i tugu, i čežnju, i opijenost… Da bih mogla da se prepustim plesu moram da uživam u muzici i da verujem osobi u čijem sam zagrljaju. Verovatno zato mogu na prste jedne ruke da nabrojim sa kim sam zaista plesala od devojaštva do sada. Tu, naravno, ne mislim na drugare i kolege. Mišljenja…
-
Gde su nestali Tom i Džeri?
„Mama, mama, evo ga crtani film koji si volela kad si bila mala!“, uzvikuje moj mlađi sin budeći me. S mukom otvaram oči, a na ekranu crtani junaci mog detinjstva – Tom i Džeri. I to u specijalnom, novogodišnjim izdanju. Generacije klinaca, pre i posle mene, odrastale su uz dogodovštine ove dvojice veseljaka, kao i uz avanture Popaja, Pink Pantera, Duška Dugouška, Pere Detlića, Brzog Gonzalesa… Bilo je to neko drugačije, mnogo jednostavnije i naivnije vreme, kada su deca zaista bila deca. Nestrpljivo smo pred televizorom čekali 7:15 uveče da vidimo kako će Popaj u borbi za Olivinu ljubav nadmudriti Badžu, ili kako će Gonzales uspeti da dođe do sira.…
-
Neke se tuge nikada ne prebole
Pod velikim trpezarijskim stolom, šćućureni između stolica, ređamo kocke, gradeći stari Majdanpek. Ja, petogodišnja mezimica Sporićevih i Anđelkovićevih, i moj deda Mile, koji se sa skoro dva mestra visine, jedva smestio ispod stola. Slika druga. Za istim tim masivnim, četvrtastim stolom deda i ja igramo tablić. I kad su mi karte očajne, a ja suviše mala da shvatim da nije tragično izgubiti, deda se napravi nevešt i veselo kaže: „Zanka, opet si pobedila.“ I tako ređaju se slike u mom sećanju…svakog dana zajedno čitamo „Večernje novosti“, omiljene dedine novine, letim nebu pod oblake dok me deda ljulja u obližnjem vrtiću preko puta zgrade, vezice prvih crvenih trešanja koje mi je…
-
Potrošili su poslednji dinar da nas ugoste
Mnoge generacije rasle su uz Politikin Zabavnik. Sećate se? Za sve od 7 do 77 godina. Od Verovali ili ne, preko stripova, zanimljivih i čudnih priča do pisama čitalaca koji su postavljali neverovatna pitanja, misleći valjda da u Zabavniku rade genijalci koji sve znaju. A zapravo je to bila skupina entuzijasta koji su tragali za podatkom, činjenicom, zanimljivošću…U vreme bez Interneta, to je bio mukotrpan i ozbiljan posao. Brat i ja živeli smo za petak kad izlazi novi Zabavnik. Bila je to prava poslastica na kraju školske nedelje i valjda jedino štivo koje smo čitali jer želimo a ne zato što moramo. A onda je, jednom prilikom, brat rešio da…
