Nešto sasvim lično

Ponekad je glupavo, čudno, smešno, tužno, neozbiljno, uvrnuto, ali je samo i jedino – naše.

  • Nešto sasvim lično

    Miris kestena

    Prve novembarske večeri u Zaječaru ispunjava miris pečenog kestenja. Sa dva štanda u centru grada širi se trgom u mirisnom oblaku, uranja u još raskošne krošnje starog drveća, otežale od zlatnog lišća, i kao u zasedi čeka na početku moje ulice. I da nikada ranije nisam prošla tim putem koji od mog doma vodi do uličnih prodavaca koji na malom roštilju peku ove ukusne jesenje plodove, miris bi me nepogrešivo do njih doveo. I nije to samo miris ove jeseni i prohladnih zaječarskih večeri protkanih smogom, to je i sećanje na neke davne dane koje začaurano leži negde u dubini duše. Ponekad je samo iskra potrebna da oživi… Jesen nigde…

  • Nešto sasvim lično

    Ne volim januar

    Živa se u termometru spustila ove noći do sedamnaestog podeljka ispod nule. Crveni se u minusu. Uzdah mi se u grlu ledi i kao teška santa na dušu spušta. I tako, jedan za drugim,…bojim se da mi duša ne napukne, ne može da izdrži taj ogromni teret tuge, bespomoćnosti, beznađa. Ne plačem. Sebično čuvam suze da mi ne išaraju lice kao promrzlo inje, ali ne ide…Možda je to prokletstvo imena koje nosim, suza za svaku priliku. Zaiskri u oku kad god se raznežem, eksplodira kad me ispune emocije, zagrebe kad sam besna. Ne volim januar…Nema to nikakve veze sa Đoletovom baladom od koje mi srce svaki put zadrhti, nema ni…

  • Nešto sasvim lično

    Još i danas zamiriše trešnja

    Stare trešnje više nema, ali sam danas, nakon 22 godine ponovo bila u dvorištu gde je nekada plenila svojom lepotom, raskošnom krošnjom i krupnim tamnocrvenim plodovima, i ponovo sam svim svojim bićem osetila njen miris. Videla sam sebe onakvu kakva sam tada bila, bezbrižnu i mladu, kako se naginjem kroz prozor na spratu i berem sočne trešnje s gustih, teških grana. Verovatno me je opojni miris moje trešnje, pothranjen u sećanju, i doveo danas do kuće u kojoj sam davno živela. Nisam nikada do sada svraćala iako sam često dolazila u Niš. Stajala sam danas u dvorištu iz svojih studentskih dana prvi put posle dve decenije. Na prvi pogled sve…

  • Nešto sasvim lično

    Okreni još jedan krug

    Znate kakav je osećaj kad siđete sa ringišpila? Bauljate nesigurnim koracima, slike oko vas su mutne i nerazumljive, bubnji vam u glavi i ušima, ceo svet vam izgleda nekako naglavačke, ali adrenalin koji struji svakim delićem vašeg tela čini vas hrabrim, neustrašivim, srećnim i spremnim za još jedan krug na ogromnoj vrtešci. Pa, nek ide život… Takav osećaj imam i sada na početku još jedne vožnje, koja će ovog puta biti za dan duža. Šta će se sve zavrteti u ovih 366 dana, kako li ću tlo dočekati kad na kraju godine budem podvukla crtu? Kako da opišem prošlu godinu? Mogu li se svi snovi, strahovi, nadanja, suze, bes, radost,…

  • Gosti na blogu,  Nešto sasvim lično

    “Veruj u sebe – bolji si nego što misliš”

    Još malo pa će godinu dana otkad je nema. Kad je otišla, napisao sam o njoj nekoliko reči. Tu sam žalio i za pismom koje sam zauvek izgubio. Ovih dana shvatio sam da ipak nisam. Bila je to neka 2003. godina, ja sam bio uplašeni student iz provincije koji je dobio šansu da radi na, tada još velikom, Studiju B. Faksom mi je poslala pismo u kojem navodi banalne primere, a objašnjava suštinu novinarstva. Do tada, od nje sam dobijao samo packe i kritike, jer je verovala da će me tako naučiti. Ovde me je prvi put ohrabrila, a njeni saveti ostali su najvrednije znanje koje imam. “Učeniče, Beograd je…

  • Nešto sasvim lično

    Ciklama rapsodija

    Kako ću se kog dana obući zavisi od mog raspoloženja i od misli koje mi se ujutru zalepe za trepavice vlažne od sna. Odustala sam davno od biranja garderobe unapred jer se dešavalo da se u odabranoj haljini ne osećam baš najbolje, ili mi boja ne odgovara. Šta ću i u kojoj boji obući, odlučuje pre svega moja podsvest. Iako često zažmurim pred onim što mi šapuće srce ili ponavlja razum, ne mogu pobeći ni od onog što me rastužuje i boli, ali ni od onog što mi duša želi. Ako, još usnula, na trepavicama ugledam dugine boje i osetim kako me preplavljuje radost, moj će izbor biti neka vedra,…

  • Nešto sasvim lično

    Pokloni se i počni

    Pokloni se i počni. Ne znam zašto mi se i sada, posle toliko godina, kad god se setim svoje prve televizijske emisije rađene „uživo“, ova rečenica vrzma po glavi. A bilo je to baš na ovaj dan, 1.decembra. Nakon spajanja radija i televizije, a već smo godinama delili istu „kuću“, zaduženja su nam se promenila. I dok je za televizijske profesionalce rad na radijskom programu bio „prava pesma“ u odnosu na obaveze u televizijskoj redakciji, za nas ponikle na radiju bilo je mnogo više posla i nepoznanica. Nisi više „sam svoj majstor“, već zavisiš od čitavog tima, otkrivaš tajne snimanja i sitne cake montaže. Uz svakodnevne obaveze u informativi dobila…

  • Nešto sasvim lično

    Iz starih albuma

    Uvek ponosno ističem odakle sam i da su moji preci, s obe strane, starosedeoci Majdanpeka. Detinjstvo kraj Peka, bezbrižne dane u ulici opojnog mirisa lipe u kojoj sam odrastala, sve blagodeti malog, mirnog grada gde se svi poznaju,  ne bih menjala ni za šta na svetu. Otišla sam iz grada nakon osnovne škole, ali me koreni vežu, tamo su moji roditelji, rodbina, prijatelji. Prepričavam često kako moj otac kao argument za ostanak u Majdanpeku poteže i to što seni naših predaka počivaju na starom gradskom groblju. Pre nekoliko godina neko je na fejsbuku pokrenuo grupu „Bilo jednom u Majdanpeku“. Bila sam oduševljena, fanatično sam čeprkala po starim porodičnim fotografijama tražeći…

  • Nešto sasvim lično

    Da ti kažem šta mi je

    Mada sebe i dalje smatram devojčicom, podaci u mojoj ličnoj karti kazuju da sam pregurala već dva punoletstva, a i još mi nešto godina za kusur ostaje. Nemam sedih u kosi da to i dokažem, ali mi se oko očiju polako nazire tanana mreža bora. Postajem svesna da sam duboko zagazila u zrele godine kada počnem da se prisećam i da prepričavam događaje od pre nekoliko decenija. Znam da bolest za godine ne bira, ali mnogi moji vršnjaci imaju neke tegobe, zdravstvene probleme, nasledne ili bolesti modernog doba. Ja, za sada, na svu sreću, ne. To, naravno, ne znači da mi je sve potaman i da se nikada ni na…

  • Nešto sasvim lično

    Slažem slagalicu svog života

    Za nekog ko je ceo svoj radni vek proveo u redakciji, žonglirajući s vremenom, rokovima, sagovornicama, temama, izazovima, pisanje je nešto što je utkano u svaku poru, svaku misao. Opsednutost vestima, ljudima i događajima jednostavno te ne napušta. Svesno sam napustila redakciju i tek tada shvatila da život postoji i van televizije. I dalje sam panično menjala kanale, proveravala agencije i vesti na netu, osluškivala šta čaršija priča...Novinarstvo kao virus ostaje u tebi, čak i kada ne želiš da više bude deo tvog bića. Ideja da pokrenemo blog tinjala je u Slađi i meni čitavo prošlo leto. Mislim da sam tada prvi put ozbiljno počela da čitam blogove koje sam…