-
Noć je, Peđa
Juče je preminuo moj kolega Predrag Peđa Ivković, novinar iz Bora. Otkako sam to saznala ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu, mada moj razum ne prihvata da ga više nema. Milion puta sam pročitala izjave saučešća na netu, pogledala njegove fotografije, statuse na fejsbuku, fragmente emisija koje je radio. Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji, bili smo kolege koje se uzajmno cene i poštuju, raduju kad se sretnu. Ne znam koja je bila njegova omiljena pesma, gde je voleo da putuje, o čemu je maštao pre spavanja, ali znam da je bio neiskvaren dečak u telu odraslog čoveka. Dečak pun optimizma i vedrine. Godine provedene…
-
Majdanpečani u “Zvezdi Orijenta”
Moja baka, mama i ja čitamo istu knjigu. Zvuči gotovo neverovatno da tri generacije žena istovremeno upija svaku napisanu reč, beležeći podatke, primedbe, sećanja. Nije to ni bestseler, ni neko lako štivo koje bi u isti mah zainteresovalo staru gospođu koja je nedavno proslavila 94.rođendan; damu u najboljim godinama koja ne zna kako da penzionerskim danima obuzda svoju neiscrpnu energiju i njenu dve decenije mlađu kopiju, obuzetu ludilom svakodnevice. Pitam se koliko Majdanpečana i njihovih potomaka sada čita istu knjigu, i mogu li se oni sresti na njenim stranicama kao u Petrovićevoj “Sitničarnici kod srećne ruke”? Da, susreću se sigurno jer su im sudbine neverovatno isprepletane. Susreću se i oni…
-
Biblioteke se ne prave, one rastu
Filip i ja smo više od sat vremena proveli u knjižari tražeći knjigu koja mu je prošle nedelje zapela za oko. Našli bismo je za čas da je znao bar nešto o njoj, neku reč iz naslova, ime pisca…Jedina polazna tačka bile su nam plave korice, dugačak naslov i da je bolnica stecište dogodovština glavnih junaka, družine dečaka. Uz sav trud prodavca, knjigu nismo našli, ali je Filip zadovoljno izmarširao iz “Kaligrafa” noseći u ruci štivo za tek stasale tinejdžere “Baka gangster” Dejvida Valijamsa. Korice su crvene, naslov nije dugačak i radnja se ne dešava u bolnici…Nije ni važno. Ne bih ovo ni spominjala da Filip nije prvi put krenuo…
-
Zdravlje – bez izgovora
Ne mogu. Bojim se. Nemam vremena. Ne podnosim redove i čekanje, bol najmanje. Užasava me zdravstvena administracija. Šta ako rezultat bude loš? Zvuči poznato? Jesu li ovo neki od vaših izgovora? Moji jesu, baš svi. I dok mnoge stvari prvo uradim ili svojim primerom pokažem kako treba, pa tek onda o tome govorim, kada je zdravlje u pitanju bolja sam u teoriji. Potkrepljena sam podacima, čula sam mnogo životnih priča, razgovarala sa brojnim lekarima, organizovala i učestvovala na zdravstvenim tribinama, ali…To nije dovoljno, zar ne? Zdravlje ne čuva priča, već preventiva. Zato sam prosto iznenadila samu sebe kada sam, saznavši da će u okviru kampanje besplatnih preventivnih pregleda Ministarstva zdravlja…
-
Devojčica iz stana 23
Miris toplog doručka ispunjava sobu. Čini mi se da u njemu razaznajem vlaške palačinke i neodoljivu vanilu svežih kolača. Budna sam, ali oči još ne otvaram. Puštam da osećaj potraje. Postajem svesna šaputanja iz kuhinje, a potom i klokotanja vode u radijatorskim cevima. Ima grejanja, ali bi u postelji svejedno bilo toplo, ušuškano. Na ulici laje nečiji pas, a povremeno prođe i poneki automobil. Sve je tako poznato, tako drago. U osećajima koji se gomilaju najjači je osećaj sigurnosti, pripadanja, neizmerne ljubavi. Na to prvo pomislim kad neko kaže sigurna luka. Za mene je to moj roditeljski dom, stan broj 23 u staroj šesnaestospratnici na kraju grada, kraj reke. izgradnja…
-
Miris kestena
Prve novembarske večeri u Zaječaru ispunjava miris pečenog kestenja. Sa dva štanda u centru grada širi se trgom u mirisnom oblaku, uranja u još raskošne krošnje starog drveća, otežale od zlatnog lišća, i kao u zasedi čeka na početku moje ulice. I da nikada ranije nisam prošla tim putem koji od mog doma vodi do uličnih prodavaca koji na malom roštilju peku ove ukusne jesenje plodove, miris bi me nepogrešivo do njih doveo. I nije to samo miris ove jeseni i prohladnih zaječarskih večeri protkanih smogom, to je i sećanje na neke davne dane koje začaurano leži negde u dubini duše. Ponekad je samo iskra potrebna da oživi… Jesen nigde…
-
On me voli na svoj način
“On ne piše nježna pisma Nikad o tom ne govori Ne zna srce da otvori Al’ ja vidim što mu značim On me voli na svoj način…” Prepoznali ste ga u ovim stihovima? Šarmantnog Petra Pana koji će vas milovati pogledom dok vam dušu u kašu ne omekša, koji će vam uzdahom zagolicati maštu do usijanja, čiji vam glas lastavice s juga vraća? Hrabrog viteza koji će vas sa puno žara čuvati od loših vesti, urokljivih očiju, zluradih senki? Radoznalog pustolova koji će istražiti tajne odaje vaših misli i koji će po treptaju oka znati šta vam se u srcu skriva? Učiniće on sve za vas, biće vaše rame za…
-
Ne volim januar
Živa se u termometru spustila ove noći do sedamnaestog podeljka ispod nule. Crveni se u minusu. Uzdah mi se u grlu ledi i kao teška santa na dušu spušta. I tako, jedan za drugim,…bojim se da mi duša ne napukne, ne može da izdrži taj ogromni teret tuge, bespomoćnosti, beznađa. Ne plačem. Sebično čuvam suze da mi ne išaraju lice kao promrzlo inje, ali ne ide…Možda je to prokletstvo imena koje nosim, suza za svaku priliku. Zaiskri u oku kad god se raznežem, eksplodira kad me ispune emocije, zagrebe kad sam besna. Ne volim januar…Nema to nikakve veze sa Đoletovom baladom od koje mi srce svaki put zadrhti, nema ni…
-
Još i danas zamiriše trešnja
Stare trešnje više nema, ali sam danas, nakon 22 godine ponovo bila u dvorištu gde je nekada plenila svojom lepotom, raskošnom krošnjom i krupnim tamnocrvenim plodovima, i ponovo sam svim svojim bićem osetila njen miris. Videla sam sebe onakvu kakva sam tada bila, bezbrižnu i mladu, kako se naginjem kroz prozor na spratu i berem sočne trešnje s gustih, teških grana. Verovatno me je opojni miris moje trešnje, pothranjen u sećanju, i doveo danas do kuće u kojoj sam davno živela. Nisam nikada do sada svraćala iako sam često dolazila u Niš. Stajala sam danas u dvorištu iz svojih studentskih dana prvi put posle dve decenije. Na prvi pogled sve…
-
Šanko si Bonka zalibi
Gotovo da nema Zaječarca koji ne zna tragičnu ljubavnu priču s kraja 19.veka o Šanku i Bonki. O nesrećnoj sudbini dvoje mladih pripovedalo se godinama po čaršiji, a onda je dugo nakon što je Šanko ubio svoju dragu i o tome u kazamatu spevao pesmu, priča o siromašnom violinisti Šanku i bogatoj miraždžiki Bonki postala jedna od urbanih legendi koja se prepričava s kolena na koleno. A pesma, tužna balada, koju je decenijama sav skrhan patnjom lično Šanko svirao u zaječarskim kafanama, prvi put je snimljena 1924.godine. Postala je poznata kada ju je prepevala Izvorinka Milošević sedamdesetih godina prošlog veka, a potom i Teofilovići. Ali je najlepše i najtužnije pevaju…
