-
Sačuvajte život – to ne može da se odloži
Nema na planeti Zemlji žene kojoj dojke nisu važne. Kako izgledaju i jesmo li ih „pametno i elegantno“ obukle, kad i zašto da ih otkrijemo ili prikrijemo. Kakvu i kome poruku šaljemo. To je naš adut, to je naša ženstvenost. A onda se, nekoj od nas, u deliću sekunde sruši svet. Kad radiolog, manje ili više taktično, saopšti „Imate karcinom dojke“. U Srbiji od karcinoma dojke oboli oko 4000 žena, a 1600 umre. Godišnje. Stravično i surovo. Koliko njih je, da se NA VREME javilo lekaru, moglo da se spase? Statistika kaže, čak 93 odsto. Procenat koji obavezuje na odgovornost prema nama samima. A dovoljno je tako malo: uraditi jednom…
-
Svako nam je preči od nas samih
Osvanuo je tužan dan za Srbiju. Srbija nije proglasila Dan žalosti. Sahrana Željka Miletića, tragično stradalog rudara kopača u jami Srmosten Rudnika Rembas nije glavna vest. Za većinu medija, čast izuzecima kakav je Blic. Važnije je da se od danas švercovanje u javnom prevozu u Beogradu smatra prekršajem i kažnjava do šest hiljada dinara. Važnije je i što je RTS – ov voditelj “sahranio” Željka Mitrovića, ne ispravljajući grešku. U Srbiji ima oko 25 hiljada rudara, od toga 5 do 6 hiljada svakog dana ulazi u dubinu zemlje. Ulaze uz pozdrav SREĆNO, sa osmehom na licu. Drugačije ne bi ni mogli. Jer ne bi smeli, a moraju. Država ih se…
-
Pišem, dakle postojim
Novo jutro! Toliko simbolike u te dve reči. Novi početak za nas dve, čiji se životni putevi prepliću poslednjih godina. Novi poslovni izazov u koji zajedno ulažemo pola veka novinarskog iskustva. Nova mogućnost da svoje stavove, razmišljanja, opažanja i kritike javno iznesemo, bez bojazni da će to iz bilo kog razloga biti cenzurisano ili sankcionisano. Nova nada da sve što poželiš jakom voljom možeš i da ostvariš. Od ideje do realizacije prošle su dve nedelje. Da, hoćemo da pišemo, to oduvek i radimo. Pa, zašto to onda ne bi bilo nešto samo naše? I prethodne sajtove koje smo radile, a digle smo ih praktično od nule, smatrale smo svojom decom.…
-
Kadija, kad ćeš u penziju?
Na ulazu osnovne škole u koju sam davno išla, stajala je ogromna tabla “Пиши као што говориш“. Jednostavno, kao i sve velike misli. Naš, srpski jezik, naša azbuka, jedinstvena. Tada i još mnogo godina kasnije verovala sam da čovek sme i mora i da GOVORI ONO ŠTO MISLI. Tito je još bio živ, imala sam crvenu pionirsku maramu, mahala crnoj limuzini kad se vraćao iz dalekih, nesvrstanih zemalja. Kod kuće sam strpljivo po sobi, iza kreveta, u nekom ćošku, tražila pokoju paru, sitniš koji se zagubio, da bi mama imala sutra za hleb. Da prehrani troje dece, školaraca. Pamtim kakav je praznik bio kad nam napravi sendviče od putera i…
-
Progledala sam!
Naprežem oči otkad znam za sebe. Kada su mi kao klinki zabranjivali da čitam, jer nisam ispuštala knjigu iz ruke ni noću ni danju, činila sam to krišom, pod jorganom uz baterijsku lampu. Onda je tata kupio „spektrum“, mali kućni kompjuter, koji se topio pod mojim prstima. Ne znam ni sama koliko sam grafičkih radova nacrtala tokom srednje škole i studija građevine. Rad na računaru poslednjih godina verovatno je dokusurio moj vid. Naravno, i dalje „gutam“ knjige, časopise, blejim u tv. Proveravala sam vid više puta, ali nikada do sada nije bilo potrebno da nosim naočare. Oči su mi umorne, govorili su oftalmolozi. Ograniči vreme na računaru, smanji čitanje i…
-
Nisam pametna da li sam mudra
Jalov je pokušaj objasniti reč mudar. Šta ona zapravo znači. Pametan? Iskusan? Obrazovan? Svakako ne, mnogi su sve to a ipak nisu mudri. Na osnovu čega onda za nekoga kažemo da je mudar a njegove misli zovemo mudrostima? Rekla bih da je to, iznad svega, sposobnost da u par reči ili rečenica sažmemo sopstvene zaključke ali tako da se u njima pronađu i mnogi drugi koji će reći „baš tako bih i ja rekao“ a ipak im to nikada neće poći za rukom. Mudrima zovemo poznate pisce, naučnike, filozofe, državnike, vojskovođe. Sve one kojima se divimo i kojima ne zavidimo što su bolji i „jači“ od nas. Dakle, da bi…
-
Ministarka, žena iz naroda
Ajd’ računam ima pravo da dođe u nenajavljenu posetu, kod nas još to može da prođe. Ipak je potpredsednica Vlade i ministarka a i voli, kad nađe slobodnog vremena, da bane na teren. Nije joj prvina, što bi rek’o narod. Al’ ne razumem kako su je Tanjugovci prokužili pa seli sa njom u helikopter. Mora biti da im je neko dojavio. Il’ su i oni banuli nenajavljeno i saterali Mihajlovićeva u ćošak. Bilo kako bilo još iz vaduha ministarka je primetila „da se opet ne mogu videti radnici i mašine na deonici od Uba do Lajkovca gde su angažovane domaće firme Planum i Putevi Užice“. Dalekovido i oštroumno, prikrala se…
-
Novinar sam, tim se ne dičim
Moja prva „pisanija“ sežu iz ranoškolskih dana, kada sam otkrila da je najsigurnije oblikovati misli – u vazduhu. Niko ne vidi i ne čuje a ipak postoji. Bilo je večeri kad sam jedva čekala da legnem u krevet i pišem kažiprstom u prazno. Pa izbrišem, i tako dok se ne umorim. Ta navika ostala je do danas, samo sada „šaram“ po jastuku, desi se, tokom dana, i po stolu, nogama. Gde mi je zgodno a niko ne vidi. Kada sam, sticajem okolnosti a ne željom, upisala novinarstvo, moj četvorogodišnji sestrić me je upitao: Tetka, a hoćeš ti da prodaješ novine na kiosku? Za njega je to bilo novinarstvo. Za mene,…
-
Leno, Leno, kud te vode Leno?
Sačekala sam da se smiri euforija planetarnih razmera koju je izazvao nastup desetogodišnje Lene Stamenković iz Zaječara, na „Pinkovim zvezdicama“. Iskreno, nisam gledala premijeru jer mi je takva vrsta šou programa sasvim nevažna i nezanimljiva. A onda sam, kad su na fejsu počeli da izbacuju komentare o „padanju u nesvest“ shvatila da je u pitanju ozbiljna stvar. Toliko ozbiljna da se još uvek, svakog jutra, budim potpuno šokirana i prestravljena. Pitam se, kakvi su roditelji koji su svoje dete gurnuli u svet u kojem joj, najpre po godinama, nije mesto. Ko im je dao pravo da joj prekinu detinjstvo. Nećete valjda poverovati da bi desetogodišnjakinja umesto lutaka i druženja sa…
-
Mladi radnik samoupravljač
Jedna od prvih diploma koje sam dobila, istina potpuno nevažeća, bila je Najbolji mladi radnik samoupravljač. Nisam imala više od deset godina, a moj ujak, koji je u to vreme bio predsednik Omladinskog aktiva u jednoj velikoj kompaniji, zamolio je mog oca da mu krasnopisom ispiše diplome koje će dobiti mladi radnici. Tako i ja dobih jednu, sa potpisom, ali bez pečata. Svejedno. Bila sam presrećna. Mislim da je to „priznanje“ odredilo moj odnos prema poslu, iako je kada sam ja počinjala da radim samoupravljanje bilo samo deo kolektivnog sećanja. Biti najbolji mladi radnik samoupravljač, čak i fiktivno i to u vreme kada se na sve iz doba socijalizma gledala…
